Još u samom osvitu istorije, a samim tim i osvitu ljudskog postojanja, čovek, isprva kao čulno biće, počinje da opaža svet koji ga okružuje; uočivši odraz svog lica na površini vode, pokuša da objasni sebe samog, ali i sve ostalo što ga okružuje. Kao partikula prostor-vremena, koji je proces sam po sebi, bio on božija kreacija, ili rezultat descendentnih teorija od Anaksimandra, pa do Darvina, čovek uočava beskrajnu cikličnost tih procesa. S druge strane on uočava i diskontinuitet uobličen u svojoj prolaznosti. Podstaknut takvim paradoksom, rađanjem svesti, tim novim ontološkim kvalitetom zasigurno iniciranim kontinuiranim čulnim podsticajima, drevni ljudi počinju da promišljaju i traže odgovore koji bi im pomogli da ugrade sebe u taj beskrajni tok postojanja. A kako jedino Bog može biti ono što je večno, ono što sebe iznova stvara i održava u večnosti, poseduje nadljudsku mudrost i znanje koje iz nje proizilazi, čovekova je od vajkada želja ako ne da postane bog, a ono bar da se stopi sa Njim; prekinuti nit ireverzibilnosti i prolaznosti kojom je čovek neraskidivo vezan. U tom smislu jedino bi inicijacija označila taj novi početak (lat. Initium), ponovno rađanje u prenesenom značenju. Inicijacija pomaže čoveku da intuitivno dođe do zaključka da on zapravo već jeste deo te večnosti i da u sebi nosi Božansku iskru. Otuda proizilazi i savremena definicija inicijacije data od strane Waltera Leslia Wilmshursta, inače masona:
„Inicijacija predstavlja novi početak; prekid sa starim metodom i redom života i ulazak u jedan novi život veće samospoznaje, produbljenog razumevanja i pojačane vrline. Ona znači prelaz iz čisto prirodnog stanja i standarda života u regenerisano natprirodno stanje i standard. Ona znači okrenuti lice od popularnih ideala spoljašnjeg sveta, s ubeđenjem da su ti ideali samo senke, slike i privremene zamene za večnu Realnost koja je ispod njih, prema revnosnom i upornom traženju same te realnosti i ponovnom zadobijanju onih pravih tajni našeg bića, koje leže pokopane i skrivene u „centru“, ili u najunutarnjijem delu naših duša. Ona znači buđenje onih dotle uspavanih viših sposobnosti duše, koje daruju svog vlasnika „svetlošću“ u obliku nove povišene svesti i povećane sposobnosti shvatanja. I najzad, rečima koje su svakom Masonu dobro poznate, ona znači da će tražilac od trenutka inicijacije predati i posvetiti svoj život radije božanskoj, nego svojoj vlastitoj, ili bilo čijoj službi, tako da pomoću principa Reda može postati sposobniji da izloži tu lepotu pobožnosti, koju pre toga možda nije pokazivao.“
Iako ću narušiti kontinuitet naracije, moraću da apstrahujem drevne inicijacijske obrede i rituale. I koliki god bio značaj tih obreda za bolje razumevanje koncepta inicijacije kakvu danas poznajemo, prvi sveobuhvatni sistem inicijacije stvoren je u starom Egiptu. Uostalom, svi potonji inicijacijski obredi vuku svoje korene iz starih egipatskih obreda.
Kako je istorija starog Egipta previše obimna, samim tim je teže ukratko objasniti i opisati rituale koji su sprovođeni. Trebalo bi se prethodno pozabaviti egipatskom teogonijom što je jednako kompleksno. Kako god, egipatske misterije i obredi inicijacija potiču iz Ozirisovih i Izidinih misterija, pa u vezi sa tim ukratko bih podsetio na mit o Ozirisu.
„U početku vremena postojali su bog zemlje Geb i boginja neba Nut. Iako su se neizmerno voleli i nikada se jedno od drugog nisu razdvajali, nisu imali dece. Njihov otac, bog Tot, rešio je da ih na posletku razdvoji. Tot podiže svojim rukama Nut u visine držeći je na svojim rukama. Ona ubrzo rodi dva para blizanaca: dečake, Ozirisa i Seta i devojčice, Izidu i Neftisu.
Kad stasaše, Oziris oženi Izidu, a Set oženi Neftisu. Međutim, Neftisa je tajno zavolela Ozirisa. Zbog toga Set omrznu svoga brata… Oziris i Izida su postali vladari Egipta. Mudro su vladali svojim narodom. Učili su ga da poštuje svoje bogove, grade hramove, obrađuju zemlju i sve što je potrebno za život. Setova mržnja prema bratu, glad za vlašću, ali i njegove skrivene želje prema lepoj Izidi, rezultirale su zaverom u kojoj je ubijen, a potom raskomadan na četrnaest delova i diljem Egipta rasejan mrtvi Oziris. Kad je boginja Izida otkrila šta se desilo, obuzela ju je silna tuga. Sede sa sestrom Neftisom u čamac od trske i pođe da traži ostatke svog muža. Kad ih je našla i pokupila, bog Ra posla Anubisa, boga mrtvih, onog sa šakalovom glavom, da delove ponovo sastavi. Pošto je imala čarobnu moć, Izida pretvori sebe i svoju sestru Neftisu u sokole. Dve ptice stadoše da lepršaju krilima iznad Ozirisovog leša. Oziris ožive i otvori oči. Izida i Oziris potom padoše jedno drugom u zagrljaj. U toj noći, zače se Horus, sin Izide i Ozirisa, koji će jednog dana osvetiti oca i mudro vladati svojom zemljom. Kako je Oziris već pripadao svetu mrtvih, odlučio je da se vrati u podzemlje i svu vlast prepusti svome sinu Horu (Horusu).”
Iz ove kratke priče uočavamo korene docnijih hrišćanskih verovanja u besmrtnost i u vasrksenje i večni život jer, prvi ko zaista vaskrsava nedvosmisleno je Oziris. Jasna je poruka o čovekovoj rekompoziciji, odnosno ponovnom rađanju i stvaranju boljeg čoveka, što ujedno predstavlja i masonski princip i suštinu inicijacije. Takođe, predstava Ozirisa i Seta kao dva antagonistička principa: dobra i zla, svetlosti i tame, života i smrti, govori o dvojnosti sveta, ali i ljudske prirode. Uostalom i dva hramovna stuba Jachin i Boaz simbolizuju bipolarnost. U starom Egiptu dva su stuba, jedan u Anu, a drugi u Tebi, omogudavali “ulazak” Suncu u Egipat.
Da se zaključiti da je u misterijama Izide i Ozirisa cilj iskušenja bila procena neustrašivosti adepta. Tajna što mu se poverava umnogome prevazilazi razum mase; tu ezoterijska nauka stoji u relativnom odnosu prema zakonu reinkarnacije. Danas masonski ritual različitim sredstvima pokazuje da reinkarnacija u stvari predstavlja smisao života i da je evolucija – koju ponovna rođenja moraju proizvesti – jedini zadatak čoveka koji se hvata u koštac s takvim naporima.
Ova nauka koja je u starom Egiptu morala da bude ritualna, kako bi u duhu adepta ostavila utisak čiste i upečatljive slike, nužno je pretpostavljala privid smrti da bi se shvatilo da smrt otvara vrata jednom novom životu. Međutim, kad adept inicijacijom jedanput umre on se više ne može reinkarnirati u svetu – osim ako ne počini kobnu grešku – zato što su mu inicijacijom jednom za svagda bila otvorena vrata večnosti kad posle večernje molitve ostane sam u mrtvačkom lešu na koga se polagano spušta debela tama. Prepušten ovakvim razmišljanjima on se moli Božanstvu, iščekuje božansko prosvetljenje koje je kruna svih ovih pregnuda. On, u savršenom otkrovenju, komunicira s Velikim Arhitektom.
U koncept Slobodnog zidarstva duboko su inkorporirani simboli i legende drevnog Egipta. Nekom drugom prilikom valjalo bi svakom simbolu posvetiti posebnu pažnju i svaki ponaosob objasniti. Posebno je zanimljiv mit o Hiramu Abifu koji proizilazi iz slededeg istorijskog podatka:
“1573. g.p.n.e. Faraon Sekenemre Ta ubijen u hramu na isti način na koji legenda opisuje smrt Hirama Abifa. Dokaz za to je i njegova mumija sa jasno vidljivim ozledama na čelu, te slepoočnicama. Ovu mumiju je otkrio Emil Brugš 1881. sa mumijom Ramzesa II. Pronađeno je i telo jednog od faraonovih ubica. Izgled te mumije prikazuje da je osoba umrla u agoniji, što odgovara masonskoj priči o Jubelu – jednom od ubica Hirama Abifa, koji je kastriran i živ sahranjen. Ruke spomenute mumije drže genitalije, a usta su razvaljena od bola i u potrazi za vazduhom, pošto je živa obmotana i sahranjena. Treba napomenuti da izgled ovih mumija pronađenih krajem XIX veka odgovara ličnostima iz masonskih legendi s početka XVIII veka.”
Još su u drevnom Egiptu zidari koji su radili na velikim arhitektonskim projektima, dobijali specijalni status. Oni su organizovani u elitne esnafe koje je sponzorisalo Bratstvo u Egiptu. Esnafi su imali ulogu vrlo blisku današnjoj trgovačkoj uniji. Pošto su esnafi bili organizacije Bratstva koristili su mnoge činove i titule Bratstva. Takođe su praktikovali mistične tradicije. Dokazi o postojanju ovih specijalnih esnafa je otkrio arheolog Petrie tokom ekspedicije u Libiskoj pustinji 1888. i 1889. g. U ruševinama grada sagrađenog oko 300. g.p.n.e. Dr. Petrie-jeva ekspedicija je otkrila određen broj papirusa. Jedan set opisuje esnaf koji je održao tajne sastanke oko 2000. g.p.n.e. Esnaf se sastao da raspravlja o radnim satima, platama i pravilima dnevnog rada. Sastajao se u kapeli i pružao olakšice udovicama, siročidima i radnicima u nevolji. Organizacija obaveza opisana u papirusima je veoma slična onima u „Upravniku“ i „Majstoru“ („Warden“ i „Master“) u modernom odseku Bratstva koje je nastalo iz ovih esnafa. Još jedna zabeleška o esnafima je nađena u egipatskoj Knjizi Mrtvih, mističan rad koji potiče iz oko 1590. g.p.n.e. Knjiga Mrtvih sadrži neke filozofije koje su učene u egipatskim školama Misterije. Citira boga Tota koji govori drugom bogu, Ozirisu: “Ja sam veliki Bog u božanskom brodu;…Ja sam obični sveštenik u podzemlju koji izvodi svete rituale u Abydos-u (egipatski grad), uzdižući se na više nivoe inicijacije;…Ja sam Veliki Majstor radnika koji su podigli sveti luk za potporu.”
Nije na odmet napomenuti da su inicijatičke faze kroz koje je prolazio adept u mnogome slične masonskom ritualu. Jasno se uočavaju faze u kojima “tražilac” simbolički umire, kako bi se očistio od profanosti, ne bi li ritualnim putovanjima kroz Vodu, Vazduh i Vatru najzad stigao u više sfere egzistencije i nivoe svesti. Svaka od tih faza imala je svoju posebnu inscenaciju, skup simbola, boja i oblika. Prva faza je bila označena crnom bojom, druga faza belom, a treća faza crvenom. Indikativan je sledeći podatak zbog koga ću napraviti malu digresiju. Nakon zvaničnog osnivanja savremenog Slobodnog zidarstva, mnoge Evropske države u svojim zastavama imaju identičan, ili sličan kolorit i raspored boja. Crna boja biva zamenjena varijacijama plave, ili zelene, ali suština je ista. Dovoljno je videti Francusku zastavu, Nemačku Carsku zastavu (baš kao i zastava savremenog Egipta, samo sa obrnutim redosledom boja), Italijansku, Holandsku, pa i Hrvatsku i Srpsku zastavu po Sretenjskom ustavu iz 1835. godine.
Na kraju, podsetio bih da je egzistencija, u kojoj god formi, suštinski beskonačni proces, a analogno tome, ni inicijacija nema svoj kraj. Inicijacija svaki put iznova počinje, samo na višem stepenu, iznova i iznova.
D. M. “Pitagora” Niš