1.
Mada nije očuvan ni približno kao neki egipatski hramovi, nijedan
hram nema važnije mesto u našoj kolektivnoj imaginaciji od Solomonovog hrama.
Nedavno je utvrđeno da je kralj Saul istorijska ličnost koja se pojavljuje u
pismima koja su podređeni kraljevi pisali Ahenatonu. Pisma se često. dotiču
lokalnih dogadaja. Saulovo ime u tim pismima je „Labja“, kralj „Habira“. Na
osnovu tih pisama i drugih svedočanstava iz okolnih kultura, možemo pouzdano
reći da je David, tj. „Tadua“ – prvi ujedinio izrailjska plemena u jedno
kraljevstvo, kada je postao kralj Jerusalima 1004. godine p.n.e., što će reći u
vreme Tutankamonove vladavine. David je položio temelje hrama u Jerusalimu, ali
je umro pre nego to je stigao da ga sagradi, pa je taj posao nastavio njegov
sin, za kojeg danas znamo da je bio pomazan za kralja Jerusalima 971. godine
p.n.e.
Pre otkrića koje je načinio Dejvid Rol, engleski arheolog, svojom hronologijom, verovalo se da je Solomon, ako je uopšte bio istorijska linost, živeo u gvozdenom dobu. To je predstavljalo veliki problem, jer arheologija nije uspevala da u ostacima iz tog perioda nađe ikakav dokaz o bogatstvu i građevinskim projektima po kojima je Solomon bio čuven. Tek kada je Solomon hronološki prebačen u kasno bronzano doba, pokazalo se da se tu savršeno uklapa. Ostaci arhitekture feničanskog stila, koja bi se mogla pripisati Hiramu, nalazili su se tačno u odgovarajućim slojevima.
Solomonov lik blista u popularnoj imaginaciji kao otelotvorenje pune kraljevske veličan-stvenosti i mudrosti – a u tajnoj tradiciji kao osoba koja magijski kontroliše sve demone. U tajnoj tradiciji masonstva, Solomon je zabeležio svoje magijsko znanje u tajnoj knjizi koja je kasnije položena u temelje Drugog hrama u Jerusalimu. Predanje kaže da je bio vidovit, da je razumeo jezik zivotinja i biljaka. Prema jevrejskom predanju, Solomonova vladavina je bila toliko veličanstvena da su srebro i zlato postali sasvim obični, kao šljunak na ulici. No, pošto Jevreji – kao nomadski narod – nisu imali tradiciju podizanja hramova, Solomon je odlučio da angažuje arhitektu, feničanina Hirama Aviva. Mada građevina, prema podacima i merama datim u Starom zavetu, nije bila veca od neke parohijske crkve, bila je prepuna neverovatno veličanstvenih ukrasa.
U samoj sredini se nalazila Svetinja nad svetinjama, optočena zlatnim pločama i draguljima. U njoj je trebalo da se čuva Kovčeg zaveta, u kome se nalaze Mojsijeve tablice. Heruvimi, čija krila su se zatitnički pružala preko njega, predstavljali su sazvežđa iz zodijačkog pojasa. Na uglovima oltara su se nalazila četiri roga, koja su predstavljala Mesec, i zlatni svećnjak sa sedam krakova – koji, naravno, predstavlja Sunce, Mesec i pet glavnih planeta. Stubovi Jahin i Voas su merili puls kosmosa. Bili su postavijeni tako da su označavali najudaijenije tačke iziaska Sunca na ravnodnevnicu, a prema jevrejskom istoričaru Josifu iz I veka, i Klimentu, prvom episkopu aleksandrijskom, bili su ukrašeni ,,orarijumima”, to jest mehaničkim prikazom kretanja planeta. U biblijskom opisu se nekoliko puta pominju ,,optočene jabuke”. Odeća sveštenika je bila ukrašena dragim kamenjem koje je predstavljalo Sunce, Mesec, planete i sazvežđa – a jedini koji je direktno pomenut je smaragd.
Najneobičnija odlika hrama izgleda da je bilo more – ili, prema Kuranu, fontana – rastopijene bronze. Kao bronzana zmija, koju je Mojsije prikucao za motku, more bronze i topljenje metala, govori nam da je bilo tajnih postupaka posvećenih transformaciji ljudske fiziologije. Hiram, majstor graditelj, angažovao je čitavo zanatsko bratstvo da ostvare njegove zamisli. Podelio ih je u tri grupe: šegrti, kalfe i majstori. Ovde vidimo zamisao o bratstvu koje će se kasnije raširiti i izvan uzane teorije ezoterije i transformisati čitavu društvenu organizaciju, a u priči o ubistvu Hirama Aviva vidimo upozorenje kako sve može da pode naopako kada se ljudska zavist, pohlepa i beskrupuloznost ispolje u svom najgorem obliku.
U nekim tajnim tradicijama se nagoveštava suparništvo Solomona i Hirama. Kraljica od Sabe posećuje Solomona, ali želi da upozna i čoveka koji je projektovao tako čudesan hram. Pod Hiramovim pogledom, osećala se kao da joj se metal topi u utrobi. Upitala je Hirama kako je uspeo da donese lepotu nebesku na zemiju pri gradnji Hrama. Umesto odgovora, on je podigao tau krst, krst u obliku slova „T“. Istog časa su svi radnici pohrlili u hram, kao mravi. Opet slika insekta. U Talmudu i Kuranu je očuvano predanje da je hram sagnađen uz pomoć tajanstvenog insekta koji je bio u stanju da dubi kamen, a zvao se „šamir“. „Šamir“ predstavlja duhovnu sliku koju Hiram kontroliše. Trojica radnika su zavideli Hinamu na tajnim moćima. Odlučili su da saznaju tajnu mora bronze. Dočekali su ga u zasedi, na kraju dana, kada je napuštao hram, kada je nekoliko puta odbio da otkrije svoje tajne, ubili su ga: svaki mu je zadao po jedan jak udarac u glavu.
Rečeno je da su neke tajne umrle sa njim i da su i dalje izgubljene, a da tajne koje čuvaju škole misterija i tajna društva zapravo spadaju u manje tajne. Iako u elementima opisa susreta kraljice od Sabe i Hirama (vreline u kraljičinom stomaku, Hiramovom baratanju krstom), ima nagoveštaja seksualnosti, da bismo počeli da poimamo Hiramove tajne, moramo se upitati, uzimajući u obzir astronomske ebemente u dizajnu i ukrasima hrama – kakva je tačno bila njegova orijentacija? Dva nezavisna masonska istnaživača su razradili orijentaciju hrama, počev od pominjanja da je Hiram došao iz Fenikije, čije je glavno božanstvo bila Astarta – ili Venera. Naravno, to se slaže sa već pomenutim dekorativnim detaljima – jabukama koje su Venerino voće i smaragima koji su Venerin dragi kamen.
Prema Klimentu aleksandrijskom, zavesa koja je odvajala Svetinju nad svetinjama je bila skrojena u obliku petokrake zvezde. Petokraka zvezda je oduvek bila simbol Venere, zato što putanja koju Venera ocrtava oko ekliptike tokom osmogodinjeg ciklusa – pet pojava na jutarnjem nebu i pet na večernjem – formira petokraku šaru. To je jedina planeta koja ocrtava potpuno pravilnu figuru na nebu.Tu figuru su videli kao pentagram, kao petokraku zvezdu, a rozenkrojceri, kao cvet sa pet latica – ružu. Osim što je Venerin simbol, pentagram je veoma značajan i u geometriji, jer, kao što je Leonardov učitelj Luka Pacioli otkrio u svojoj knjizi o božanskim proporcijama, otelovljuje zlatni presek u svakom svom delu.
Ali ima toga još. Sva ta geometrija funkcioniše ne samo u prostoru, nego i u vremenu. Pet Venerinih ciklusa od po 584 dana traju tačno osam Zemljinih godina, to znači da je Venerin ciklus tačno 1,6 Zemljinih. I ranije smo nailazili na brojku 1,6. To je početak zlatnog preseka, jedan od iracionalnih brojeva i magijskih brojeva, koji opisuju taloženje uma u materiji. Prema drevnoj i tajnoj doktrini, planete i zvezde kontrolišu to taloženje materije. Asocijacije na Veneru se umnožavaju, jedna dimenzija se otvara u drugu, kao mehurasti univerzumi savremene nauke.
Postoji mnogo sukobljenih etimologija imena Jerusalima. Jedna kaže da je ime grada bilo Uršalem, gde ,,ur” znači osnovan, a ,,Šalem” je drevno ime Astarte – tj. Venere – u njenom večernjem izgledu. Masonske lože su sagrađene po ugledu na jerusalimski hram. Petokraka Venerina zvezda se nalazi iznad ceremonijalnog sedišta Velikog Majstora, a pozdravi u bratskim ceremonijalnim zagrljajima su sa pet pokreta. Lože bi trebalo da imaju uzane prozore, poređane tako da svetlost Venere sija kroz njih na određene značajne dane. Majstor zidar ustaje u ponovno rođenje tako da je okrenut ka svetlosti Venere na ravnodnevnicu.
Poistovećivanje Venere sa Luciferom može na prvi pogled da deluje uznemirujuće. No, u ezoterijskoj istoriji Lucifer predstavlja neophodno zlo. Ljudska sposobnost razmišljanja je nastala u ravnotei Venere i Meseca – a Mesec takođe ima istaknuto mesto u izgledu oltara Hrama.
Solomonova misija je bila da povede čovečanstvo ka sve tamnijem, materijalnijem svetu, a da očuva plamen duhovnosti. Istu misiju će preuzeti masoni u XVII veku, u svitanje modernog doba materijalizma.
Legenda o Solomonu ima svoj daleki odjek na Britanskim ostrvima. Savremena nauka je sklona stavu da, istorijska osnova legendi o Arturu. počiva u „mračnom srednjem veku“ posle povlačenja Rimijana iz Britanije, kada je jedan hrišćanski vojskovoda mogao da vodi veličanstvene, ali sveukupno uzaludne bitke protiv najezdi pagansklh plemena. Iznet je i zanimljiv predlog, po kome je inspiracija za legendu o kralju Arturu zapravo Oven Dangvin, veliki vojskovođa koji je pobedio paganske Saksonce u bici na Badonu 470. godine. Artur bi u tom slučaju bila titula sa značenjem „medved“. No, pravi kralj Artur je živeo u Tintagelu nešto ranije od Solomona, oko 1100. godine p.n.e., kada su miroljubive seoske zajednice bronzanog doba bile uništene najezdom ratobornog naroda gvozdenog doba koji je zidao brdske tvrđave. Arturov duhovni mentor, Merlin, čarobnjak iz Selidonske šume, bio je preživeli iz doba krugova od kamenja. Pomogao je Arturu da očuva u životu misterije Sunca. Sam Artur je bio kralj Sunca, okružen sa dvanaest vitezova zodijaka i oženjen Venerom, jer je Ginevra keltski oblik Venere. Njegova kruna je zapravo čakra temena, njenim plamom vodi svoj narod – kao to je Solomon vodio narod kroz tamu.
2.
Egipatska civilizacija je možda najuspenija u zabeleženoj istoriji: trajala je preko 3000 godina. Uporedite to sa evroameričkom, hrišćanskom civilizacijom, koja je do sada trajala samo oko 2000 godina. Druga upadljiva stvar su izuzutno dobro očuvani egipatski istorijski zapisi, koji su ostali na zidovima hramova, na tablicama i papirusima. Oni su bili od vitalnog značaja pri stavljanju u hronoloki kontekst okolnih civilizacija, koje su ostavile manje detaljne zapise. Izlazak Jevreja iz Egipta se tradicionalno smešta u vreme vladavine faraona Ramzesa II, jednog od najvećih vladara Egipta. On je veliki graditelj Luksora i Abu Simbela, a među njegove spomenike spada i divovski obelisk koji se i dan danas nalazi na trgu Konkord u Parizu. U ,,Ozimandijasu“, romantičarskog pesnika Šelija, on je postao arhetip zemaljskog vladara koji je poverovao da će njegova dela trajati večno – „Pogledaj moja dela, o Moćni, i očajavaj!“.
Dostojan protivnik za Mojsija, pomislili bi smo. No, pojavio se jedan problem. Arheolozi su otkrili da, ako tražite Jevreja u vreme viadavine Ramzesa II, ili ako tražite, npr. tragove pada Jerihona ili Solomonovog hrama u odgovarajućim arheološkim slojevima, nećete naći apsolutno ništa. To je dovelo do zaključka naučnike da su epski mitovi o poreklu Jevreja „samo mitovi“, tj. da nemaju osnovu u istorijskoj stvarnosti. Ovde vredi napraviti kratku pauzu kako bi smo se upitali: koliko su ti ljudi želeli da te priče budu netačne, koliko je na njihove stavove uticalo adolescentsko veseije reskrinkavanja bajki iz detinjstva?
Poslednje decenije XX veka, grupa mladih arheologa iz Austrije i Londona, pod vođstvom Dejvida Rola, počela je da preispituje konvencionalnu hronologiju Egipta. Još konkretnije, počeli su da shvataju da u periodu Trećeg prelaznog perioda, dva spiska kraljeva, koja su do sada uzimana kao da teku jedan posle drugog, treba uzeti da zapravo teku istovremeno. To je imalo za posledicu ,,skraćivanje” hronologije drevnog Egipta za oko 400 godina. „Nova hronologija“ postepeno stiče uporište čak i među starijim generacijama egiptologa. Jedan od sporednih efekata nove hronologije je bio da su arheolozi došli do senzacionalnih saznanja. To što smo ljudska bića nam daje izvanrednu širinu da verujemo u ono u šta želimo da verujemo, ali, za nekoga ko nema jak skriveni motiv da veruje da su biblijske priče „samo bajke“, novi dokazi su veoma ubedljivi.
Pokazalo se da Mojsije nije živeo oko 1250. p.n.e., u vreme Ramzesa II, nego je rođen oko 1540. p.n.e., a izlazak se odigrao otprilike 1447. p.n.e. Na osnovu položaja Venere zabeleženog u mesopotamskim tekstovima, a koji se poklapaju sa Biblijom i sa sačuvanim egipatskim zapisima, Dejvid Rol je zaključio da je Mojsije odrastao kao egipatski princ u vreme vladavine Neferotepa I, sredinom XVI veka p.n.e. Rol je našao dodatne dokaze u zapisima Artapanusa, jevrejskog istoričara iz III veka p.n.e., koji je možda imao pristup sad izgubljenim zapisima iz egipatskih hramova. Artapanus kaže da je „princ Musos“ postao popularan u vreme Kenefresa, naslednika Neferhotepa I. Musos je kasnije poslat u progonstvo, jer mu je faraon zavideo na popularnosti.
Iskopavanje kamenih ostataka nam može osvetliti istorijsku stvarnost, ali da bi smo razumeli ono što je zaista važno, kako su izgledala najviša i najdublja ljudksa iskustva, moramo se ponovo vratiti tajnim predanjima. Kao Egipatski princ, Mojsije je bio posvećen u egipatske misterije. To je zabeležio egipatski istoričar Maneton, koji je identifikovao Heliopolis kao školu misterija. To je potvrđeno u Delima 7.22., kada arhiđakon Stefan kaze: „I nauči se Mojsije svoj mudrosti egipatskoj“. Mojsijeva učenja su u vezi sa egipatskom mudrošću. Na primer, Čin 125 u „Knjizi mrtvih“ opisuje suđenje mrtvima. Od duha se zahteva da izjavi pred Ozirisom da je vodio dobar život, a potom da porekne da je izvršio neki sa spiska nemoralnih činova pred četrdeset dvojicom sudija mrtvima: „Nisam pljačkao, nisam ubijao, nisam svedočio lažno…“, itd. Naravno, to je starije od 10 zapovesti. Ukazivanje na to ni u čemu ne umanjuje Mojsijev značaj. Njegovo učenje nije ni moglo da nastane drugačije nego iz konkretnog istorijskog miljea. Ono što je istorijski vazno kod Mojsija je način na koji je preuredio drevnu mudrost, sa ciljem da povede čovecanstvo u sledeću fazu evolucije svesti. Sada se prisetite rituala unapredjenja na drugi stepen i svrstavanja Mojsija u kategoriju posvećenika.
Kada je Mojsije pobegao u pustinju, naišao je na starog i mudrog
učitelja. Jotor je bio africki – Etiopski – vrhovni sveštenik, čuvar zbirke
kamenih tablica. Kada se Mojsije oženio njegovom kćeri, Jotor ga je učinio
posvećenikom visokog nivoa. Na to se aludira u priči o plamenom grmu. Kada je
Mojsije video grm kako gori a ne izgara, to je bila vizija ličnosti koja nije
uništena pročišćujućim ognjem koji čeka s druge strane groba. Iz vizije
plamenog grma je proisteklo Mojsijevo osećanje misije, potreba da radi za dobro
čovečanstva, da nas sve povede u zemlju u kojoj teku med i mleko. Baš tada, dok
je Mojsije oklevao pred veličinom tog zadatka, Bog mu pomaže da se odluči: „Taj
štap uzmi u svoju ruku, njime ćeš činiti čudesa!“. Tako se Mojsije uputio nazad
u Egipat, nameran da od faraona zatraži slobodu za svoj narod.
Kada su Mojsije i njegov brat Aron uvedeni u prestonu dvoranu, Aron je bacio svoj štap na pod. Štap se pretvorio u zmiju. Faraon je naredio svojim dvorskim čarobnjacima da ponove tu čaroliju, ali kada su ga poslušali Aronova zmija je progutala njihove. Dok je trajalo nadmudrivanje Mojsija i faraona, Mojsije je svojim štapom upravljao tokom dogadaja: doneo je vatru i grad sa neba, pa najezdu skakavaca, razdvojio je Crveno more, udario je kamen iz kojeg je pokuljala voda. Šta sve to znači? Legenda po kojoj je štap načinjen iz vrta Edenskog, ukazuje na njegovo dubije značenje. Štap je deo biljne dimenzije kosmosa. Savladavši je i koristeći je dok teče kroz njegovo sopstveno telo, Mojsije, sada posvećenik, bio je u stanju i da savlada i koristi i kosmos oko sebe.
Kasnije, pošto je odustao od pokušaja da ubedi faraona da mirno pusti njegov narod i kada su se našli u Sinajskoj pustinji, Mojsije se vratio sa planine sa kamenim pločama. Mojsije se pokazao kao zahtevan starešina, u mnogo čemu gori i od faraona. Njegov narod ne uspeva da živi prema njegovim zahtevima. U jednom trenutku je čak kažnjen pošašću ognjenih i smrtonosnih zmija (Brojevi 7.19). Da bi spasao narod, Mojsije je prikovao bronzanu zmiju za motku koju je postavio usred logora. Jovan 4.14 komentariše ovaj odlomak iz Starog zaveta: „I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne i Sin Čovečiji“. Jovan očito vidi bronzanu zmiju kao predskazanje Isusa Hrista. „Podignut“ nosi sa sobom i osećanje transformacije ili preobražaja. Bronzana zmija je bila pretopijena – a time, prema Jovanu, ukazuje na preobražaj materijalnog tela čovečanstva.
Štap kojim je Mojsije ubedivao Egipćane i kojim je vaspitavao sopstveni narod je bio prikaz Lucifera – zmije, dakle životinjske svesti, ojačane snagom volje i moralnom disciplinom koju je veoma teko održavati. Sve u svemu, veliki dar koji je Mojsije dao svom narodu jeste osećanje krivice. Moral se pojavio u istoriji s Mojsijem i to ukazuje na promenu načina razmiljanja.
Ako pogledamo 10 zapovesti iz perspektive ezoterijske doktrine, najznačajniji je način na koji prve dve zapovesti zabranjuju korišćenje slika u religijskoj praksi i zahtevaju da Jevreji nemaju drugih bogova. Slično Avramu, Mojsije je napredovao ka novoj vrsti religije koja odbacuje postupke starih religija sa njihovim razrađenim, zapanjujućim ceremonijama, glasnom lupom cimbala, zaslepljujućim oblacima dima i idolima koji govore. Stara religija je bila usmerena na gušenje svesti. Vernici su dobijali pristup svetu duhova, ali na nekontrolisan način, u velikim, zapanjujućim i buntovnim vizijama Ozirisovih sledbenika. Upravo to je Mojsije želeo da ukioni i zameni promišljenim svesnim sjedinjavanjem sa božanskim. Tom zabranom idola, Mojsije je pomogao stvaranje uslova koji će omogućiti nastanak apstraktne misli.
Deset Zapovesti i drugi zakoni (Izlaska i Zakoni ponovijeni) čine Mojsijevo učenje. Oni su za čitav narod. Prema ezoterijskoj tradiciji, on je u isto vreme učio i 77 starešina kabali, tajnom, mističnom učenju judaizma. Ponoviću da ne umanjujem značaj ni Mojsija ni kabale time što kažem da su se oslanjali na stariju tradiciju, na mistični brojčani sistem Egipćana. Zapisi matematičkih proračuna iz drevnog Egipta nisu sačuvani, ali njihovo shvatanje matematike je ostalo sačuvano u njihovoj umetnosti. Na primer, Horusovo oko je često predstavljano kao udjat oko, za koje sada znamo da se sastoji od niza hijeroglifa koji predstavljaju razlomke sa ukupnim zbirom 63/64. Ako uzmemo recipročnu vrednost i podelimo 64 sa 63, dobiéemo ono što se naziva najvećom tajnom Egipćana, broj nazvan pitagorejski interval. Visokosloženi brojevi kao što su pitagorejski interval, „pi“ i „fi“ (ponekad nazivan i „zlatni presek“) se danas nazivaju iracionalnim brojevima. Oni leže duboko u strukturi fizičke vaseljene, a Egipćani su ih shvatali kao princip koji kontroliše stvaranje, princip po kojem se materija taloži iz kosmičkog uma.
Danas naučnici priznaju da su „pi“ i „fi“ , kao i njima srodni Fibonačijev niz, zapravo univerzalne konstante koje opisuju složenije sisteme u astronomiji, muzici i fizici. Na primer, Fibonačijev niz je takav niz brojeva u kome je svaki broj jednak zbiru prethodna dva. Spirale nastaju u skladu sa ovini nizom. U prirodi postoji obilje primera: spiralne galaksije, oblik amonita i raspored listova na stabljici.
Za Egipćane, ovi brojevi su sadržali i tajnu harmoniju kosmosa, pa su ih uzimali kao ritmove i razmere pri izgradnji piramida i hramova. Tako načinjena građevina je trebalo da bude idealna. Sala, ulaz, prozor u koji je ugraden zlatni presek postaju neizrecivo prijatni ljudskom duhu.
Veliki egipatski hramovi, naravno, bujaju od biljnih oblika, kao što su stubovi u obliku rogoza u velikoj dvorani u Karnaku. Biljni život takođe daje razmere i ljudskim udovima, biljni život savija rebra i daje im krivinu u skladu sa prijatnom matematičkom formulom koju su graditelji hramova tako pazili da ponove. Poenta je što su egipatski hramovi građeni na taj način zato što bogovi više nisu bili u stanju da nastanjuju tela od krvi i mesa. Hram je građen da bude telo boga, ništa manje od toga. Duh boga obitava unutar biljnih i materijalnih tela koja otelovijuje hram, isto kao što ljudski duh živi u svom biljnom i materijalnom telu.
Jevreji nisu ostavili bogato arkitetkurno nasleđe kao Egipćani. Njihova mistika brojeva je stigla do nas ugrađena u jezik knjiga Mojsijevih. Velika knjiga kabale „Zohar“, koja predstavlja obiman komentar prvih pet knjiga Starog zaveta, tradicionalno se pripisuje Mojsiju. Prema kabali, reči i brojevi bili su sredstvo kojim se svet materijalizovao. Bog je stvorio svet koristeći sistem sačinjen od simbola hebrejskog alfabeta. Hebrejska slova, dakle, imaju magijsku moć, a sistemi koje stvaraju u spisima otvaraju čitave slojeve, ili vidike, pune skrivenog značenja.
Četrnaesto poglavije knjige Izlaska sadrži tri stiha: 19, 20 i 21, a svaki se sastoji od po 72 slova. Ako napišete te stihove jedan ispod drugog, tako da su 72 slova poređana u stupcima, onda čitajući stupce redom otkrivate 72 tajna imena Božja.
Svako hebrejsko slovo je istovremeno i broj. Alef, hebrejsko slovo A, predstavlja jedan, Bet je dva, itd. Tu postoje složene veze. Hebrejska reč za oca ima numeričku vrednost 3, a reč za majku 41. Hebrejska reč za dete je 44, dakle zbir oca i majke. A potom postaje sve neverovatnije. Brojčana vrednost hebrejskog izraza za Edenski vrt je 144. Brojčana vrednost Drveta znanja je 233. Ako podelite 233 sa 144, stići ćete veoma blizu – na 4 decimale – do vrednosti „zlatnog preseka“.
Poslednjih decenija matematičari su se posvetili zadatku nalaženja poruka sakrivenih u Mojsijevim knjigama. Značajan rad Victama, Ripsa i Rozenberga se bavi otkrivanjem transkripcionih kodova korišćenjem nizova medusobno jednako udaljenih slova. Objavljeni rezuitati uključuju imena nekih postbiblijskih istorijskih ličnosti iz hebrejske istorije, ali za sada još nema nikakvih tvrdnji, nema nizova, rečenica ili bilo čega što bi se moglo protumačiti kao poruka. Jedan statističar sa Kembridža je pokazao rezultate koje je dobio primenom izuzetno složenog „skip koda“, koda čiju validnost je potvrdio profesor matematike sa Kembridža. Odlomci koje je pokazao prilično liče na psalme. Zamislite da je čitava knjiga – ili niz knjiga – ugrađena u tekst koji već imamo! Da li bi svaki od tih tekstova imao dodatne slojeve značenja?
Takvo postignuće je izvan sposobnosti normalne ljudske inteligencije. Nedavna istraživanja jedne okultne grupe su pokazala da je J. S. Bah komponovao neke od najlepših melodija na svetu – kao što je čuvena partita „Chaconne“ – a da je u isto vreme dao svakoj noti vrednost nekog slova u alfabetu. Bahova muzika se može čitati kao tajna poruka nalik na psalme. Zar nije i to iznad normalne ijudske inteligencije?
U ezoterijskim krugovima, jezik koji razumeju posvećenici i koji poseduje slojeve značenja se ponekad naziva „zeleni jezik“ ili „jezik ptica“. Rable i Nostradamus, savremenici na Univerzitetu u Montpeljeu, kao i Šekspir, navodno su pisali na njemu. Vagner ga pominje kada aludira na predanje da je Zigfrid naučio „jezik ptica“ kada je popio zmajevu krv.
Kad smo kod te teme, postoji još jedna mogućnost. Možda mi svi, sve vreme, govorimo „zelenim jezikom“? Možda je jedina razlika između nas i velikih posvećenika u tome što su oni to činili svesno?
Brat M.Đ. „Solomonov Hram“, Niš