Koliku radost ume da pričini samo jedna zvezda, pevao je Dragan Dragojlović. To se naročito može reći za Nјegoševu «Dnevnu zvezdu», nama najbližu i najdražu – Sunce. Zahvalјujući njegovim toplim zracima postoji život na Zemlјi i stari narodi su ga obožavali posmatrajući ga kao veoma moćnog i važnog boga. Posebno je na legende i shvatanja starih naroda uticalo opadanje njegove moći, odnosno skraćivanje trajanja dana u jednoj polovini godine, od leta do zime, i obnova snage u drugoj. To je dovelo do mitova o božanstvu koga ubijaju a ono zatim vaskrsava, kao što je to Oziris u Egiptu ili Dionizije u staroj Grčkoj, kao i do ritualnih misterija njima posvećenih, gde inicijant proživlјava priču o smrti i ustajanju iz mrtvih u novi život.
Promene u trajanju dana nastaju zbog kretanja Zemlјe oko Sunca ali sa naše planete, čini se da da je ona nepokretna dok se oko nje Sunce okrene za 24 sata, a tokom godine, mi ne primećujemo da Zemlјa menja svoj položaj na putanji oko njega, nego nam se čini da se iz dana u dan pomera mesto na kome Sunce izlazi i najveća visina na nebu do koje se uzdigne. Danju se zvezde ne vide, ali ako noćno obrtanje nebeske sfere produžimo u mislima i na dnevne sate i pratimo položaj Sunca na njoj, videćemo da se ono u toku godine kreće po jednom krugu, nazvanom ekliptika, koji je nekada prolazio kroz 12 sazvežđa a danas kroz 13. Pojas što ih ona čine stari Grci su nazvali Zodijak. Krug po kome se tokom godine kreće Sunce – ekliptika, nagnut je u odnosu na nebeski ekvator, veliki krug koji deli severnu i južnu nebesku poluloptu, upravo zbog nagiba Zemlјine ose.
Ako posmatramo godišnju putanju Sunca kroz sazvežđa, odnosno ekliptiku, možemo da uočimo četiri karakteristične tačke. Dve u kojima ekliptika seče nebeski ekvator nazivaju se ekvinokciji ili tačke ravnodnevice jer su tada trajanja noći i dana jednaki a tačke kada je Sunce najsevernije i najjužnije od nebeskog ekvatora odgovaraju solsticijumima ili suncostajima, pošto nam se tada, u toku nekoliko dana, čini da je Sunce u lokalno podne uvek na istom mestu.
Da bi u potpunosti shvatili godišnje kretanje Sunca kroz sazvežđa Zodijaka, treba da uočimo razliku između današnjih sazvežđa, čije su granice određene konvencijom i ne dele ekliptiku na 12 jednakih delova, i antičkog Zodijaka, koga danas koriste astrolozi, a podelјen je na 12 znakova od po 30 stepeni koji nose imena sazvežđa, a odgovaraju kretanju Sunca ne danas, nego u vreme pre dve hilјade i više godina. Naime Zemlјa se na svome putu oko Sunca ponaša kao čigra koja se sporo vrti, klateći se tako da njena osa opisuje površinu kupe. Ova pojava zove se precesija, i usled nje, Sunce svake godine seče nebeski ekvator u tačci koja je pomerena malo unazad u odnosu na onu od prethodne. Mada se tačka prolećne ravnodnevice ustvari kreće unazad, nama se prividno čini da se zvezde pomeraju unapred što se opisuje nazivom precesija. Zbog toga je nekada tačka prolećne ravnodnevice, kada se Sunce 21 marta nalazi u tačci gde ekliptika seče nabeski ekvator, bila u sazvežđu Ovna a danas je u Ribama. Za astrologe, ona je i danas u znaku Ovna. Posle tog datuma, dan postaje sve duži, priroda se budi a snaga Sunca jača. Osim toga ono prelazi na severnu nebesku poluloptu i svaki dan u lokalno podne penje se sve više iznad ekvatora. Kada je u znaku Raka, 21. juna, Sunce dostiže najvišu tačku severno od nebeskog ekvatora i dan je najduži. Ono je u punoj snazi i veličanstvenosti. Na Zemlјi, kako se udalјavamo od ekvatora, sve je manje dana kada u lokalno podne Sunce bude u zenitu. Geografska širina na kojoj je Sunce tu samo jednog dana, 21. juna, kada je letnji solsticijum, naziva se Rakova obratnica. Severno od te geografske širine ono nikada ne dospe u zenit, što je naprimer slučaj kod nas. Posle letnjeg solsticijuma, 21. juna, dan postaje sve kraći a Sunce je u lokalno podne sve bliže nebeskom ekvatoru, dok ga 23. septembra, na dan jesenje ravnodnevice, kada se nalazi u znaku Vage, ne preseče i posle toga je svakim danom u lokalno podne sve južnije od njega. Na dan zimskog solsticijuma, 21. decembra ono je u podne najjužnije a dan je najkraći. Noć je najduža a priroda okovana zimom, leži mrtva. Sunce je u znaku Jarca pa se najjužnija geografska širina na kojoj se samo tog dana vidi u zenitu naziva Jarčeva obratnica. Posle toga dani postaju sve duži i duži.
Simbolika solsticijuma zanimlјiva je i po tome što se ne poklapa sa uobičajenim predstavama o godišnjem dobu kome pripada. Solsticijum kada počinje zima, ustvari otvara uzlazni, a letnji silazni deo godišnjeg ciklusa. Ovo se u grčko-rimskoj simbolici predstavlјa kao solsticijalne dveri, koje početkom leta uvode u fazu smanjivanja dana a početkom zime u period ponovnog jačanja sunčevog uticaja. I kod Pitagorejaca zimski solsticijum odgovara vratima bogova i lјudi. U Hrišćanstvu se za solsticijume vezuju letnji i zimski praznik Svetog Jovana. Isus Hrist je rođen na zimski a Sv. Jovan Krstitelј na letnji solsticijum pa je sa tim u vezi stih iz Jevanđelјa: «On mora rasti a ja se umanjivati» (Jovan: 3,30). Dva velika masonska praznika su Sv. Jovan Krstitelј i Sv. Jovan Jevanđelist, na čijem Jevanđelјu se otvara masonska Sveta knjiga zakona, koji po katoličkom kalendaru padaju 24 juna i 27 decembra ali njihovo poreklo vodi do letnjeg i zimskog solsticijuma, 21. juna i 21. decembra. Usled varijacija u kalendaru danas su praznici kada katolici slave letnjeg i zimskog Jovana, koji su rođeni na odgovarajuće solsticijume, malo pomereni u odnosu na prirodu. Stari narodi su kao velike praznike slavili ova dva događaja, pošto letnji suncostaj označava da se Sunce uzdiglo do najveće snage i sjaja, a zimski je početak njegovog povratka na sever nebeske sfere, ka tački prolećne ravnodnevice. Smatralo se da je tada Sunce ponovo rođeno. Grčki mislilac Makrobije kaže da je tada dan najkraći i bog izgleda kao slabašno dete. Ako posmatramo položaje Sunca u lokalno podne od prolećne do jesenje ravnodnevice, kada je ono na severnoj nebeskoj sferi, ta putanja opisuje luk koji se naziva Kralјevski nebeski luk. Tačka prolećne ravnodnevice, u znaku Ovna, kada se cela priroda budi i ukrašava «nebo svetlošću a zemlјu cvećem», označava lepotu, njegova najviša i najjača tačka označava položaj za vreme letnjeg solsticijuma, kada je ono u najvećoj moći a dan je najduži, i simbol je snage. Tačka jesenje ravnodnevice, u znaku Vage, znak je mudrosti, pošto je to sezona zrelosti.
Robert Braun u knjizi Zvezdana teologija
i masonska astronomija, daje uputstva za posmatranje Kralјevskog nebeskog luka,
kako je izgledao u doba gradnje Solomonovog hrama. Tada je sazvežđe Lava, najjače
životinje i simbola snage bilo u blizini tačke letnjeg solsticijuma a danas to odgovara
zvezdanom nebu oko 1. avgusta. Međutim, pošto je Sunce u najvišoj tački danju, posmatranje
treba da bude oko 5. februara, kada su iste zvezde vidlјive u ponoć. Tada ćemo,
ako gledamo prema jugu, u blizini vrha luka videti sazvežđe Lava a njegovi krajevi
će počivati na Ovnu, u kome je u drevnosti bila tačka prolećne ravnodnevice, i Vagi,
čineći veličanstveni prizor.
Zanimlјivo je da prema starim legendama Sunce svake godine ubijaju Septembar, Oktobar i Novembar koji ga sukscesivno napadaju dok se kreće prema tački zimskog solsticijuma ili «južnim dverima Zodijaka», kako su ga poetski nazi-vali stari Grci, pošto Sunce u toj tačci dostiže svoj najjužniji položaj na nebeskoj sferi. Od 21. septembra do 21. oktobra, nalazeći se u znaku Vage, Sunčev sjaj i toplota opadaju, ali mu napad Septembra ne nanosi ozbilјnu štetu. Napad Oktobra je opasniji i Sunce je do 21. novembra u znaku otrovne Škorpije, tako da toga dana ulazi u znak Strelca već ozbilјno ranjeno. Novembar ga dokrajčuje fatalnim oružjem Strelca i ono je 21. decembra, za zimskog solsticijuma, lišeno svoje toplote, snage i svetlosti, pošto je dan najkraći, okruženo univerzalnim mrtvilom vegetacije i samo mrtvo.
Uočimo da je napredovanje Sunca od njegove najniže tačke, zimskog solsticijuma, do najviše – letnjeg, podelјeno na sedam jednakih delova, sedam znakova Zodijaka, kroz koje se uzdiže do svoje najveće snage i moći, što se simbolički prikazuje kao lestvice sa sedam prečki.
Sa druge strane, Sunce se od zimskog solsticijuma penje kroz tri znaka, Vodoliju, Ribe i Ovan, do tačke prolećne ravnodnevice, sedam zvezda Plejada i sazvežđa Bika, do novog, prolećnog rađanja prirode i novog života, što je simbolično predstavlјeno kao uspinjanje lestvicama sa tri prečage, tri koraka ili tri stepena kojima inicirani postaje majstor kralјevske umetnosti. Ove tri prečage simbolizuju, Veru, Nadu i Milosrđe, pošto na početku uspinjanja Sunca mi nemamo ništa osim Vere u Božju dobrotu i nepromenlјivost zakona prirode, da će Sunce opet «otvoriti zlatne dveri proleća». Na drugoj prečki Veru potkreplјuje i Nada, da bi 21. marta, kada Sunce pusti prolećne zrake i priroda procveta, treća prečaga simbolizovala božje Milosrđe koje je čovečanstvu podarilo novo proleće. Napomenimo da je u svim antičkim misterijama inicijajcija bila drama astronomske alegorije smrti i ponovnog rađanja Sunca.
Naglasimo da su i dva stuba na ulazu u hram, Jakin i Boaz, prema Robertu Braunu, u starom Egiptu takođe imala ulogu u posmatranju godišnjeg sunčevog ciklusa i omogućavali egipatskim sveštenicima da bez ikakvih instrumenata, pažlјivo posmatrajući samo dužinu i položaj njihove senke u toku godine, odrede trajanje tropske godine i vreme letnjeg i zimskog solsticijuma. Tako na primer Boaz, koji predstavlјa Sunce i njegovu Snagu kada je u punom sjaju i moći, je na levoj strani ulaza odnosno u severoistočnom uglu i na liniji sa Suncem koje kod letnjeg solsticijuma izlazi na severoistoku i senka mu je upravlјena ka unutrašnjosti hrama.
U tom trenutku Sunce u podne ima najviši položaj u toku godine, pa je ona najkraća i lako je odrediti ovaj važni tre-nutak. Kod zimskog solsticijuma sunce izlazi na jugoistočnoj strani pa je Jakinova senka koji je desno od ulaza upravlјena ka unutrašnjosti.
O tome koliko je za nas važan životodavni izvor svetlosti i toplote kome dugujemo svoje postojanje, lirsko – poetski nas opominje Smilјana Đurović svojim stihovima:
Ви што радошћу не дочекујете свитање
него кошмарима обезбеђујете свој сан
вама кажем.
Ово је планета Сунца
…
Вас робове мрака, вас у пијанству срећне сатире
ослепеле тамом крви
Опомињем
да тољагама заковитланим са Природом се не говори нити са Сунцем.
…
Ово је планета што постала је од звезде Сунца.
Живимо само зато што нам је у венама
сунчева светлост
Brat M. D., loža Mudrost