Rad koji vam sada izlažem napisao sam jednog popodneva slušajući izjavu aktuelnog Pape da i ateisti mogu da budu u skladu sa Bogom (izjava je u originalu glasila “Vernici i ateisti su isto moralni). Papa Franjina otvorenost za različita pitanja koja su za vreme njegovih prethodnika smatrana tabu temama, nametnula mi je dilemu, koja se u različitim formama često provlači kroz razgovore i komunikaciju mislećih ljudi. Da li su religija i nauka u suprotnosti? Da li potiru jedna drugu? Novo vreme, tehnologije, brzina protoka informacija i znanja ovo pitanje čine još aktuelnijim.
U poslednje vreme često moram da sebi bliskim osobama koji su ateisti objašnjavam da bavljenje primenjenim naukama ne znači nužno i ateistički orijentisanog istraživača. Pošto razgovor o tako ozbiljnim temama zahteva i dobru argumentaciju, morao sam da se dobro napregnem da bih im uzvratio na pravi način.
Kao neko ko se bavi “egzaktnom” naukom, svestan sam da prirodu i njenu suštinu nije moguće dokučiti do kraja. Ono što svi istraživači rade, i ranije i danas, i oni veliki i oni manje veliki, jeste modeliranje pojava koje se dešavaju u prirodi. Zapravo, na osnovu manifestacije, modeluje se izvor. Dakle na osnovu poznavanja svetla, trudimo se da odredimo kako izgleda lampa. Onda se vratimo unazad pa opet ispočetka. Model po pravilu nikada nije savršen, niti generalan.
U vezi sa prethodnim stavom, oni koji su srednju školu završili u vreme kada je Bolonja bila poznata samo po snažnom košarkaškom klubu i vrsti špageta, ne bi trebalo da imaju problema da se sete primera Borovog modela za atom vodonika. Dakle slavni nobelovac Nils Bor (inače bivši danski reprezentativac u fudbalu) modelovao je na osnovu rezultata svojih istraživanja izgled i dimenzije atoma vodonika, inače elementa najjednostavnije strukture u periodnom sistemu elementata. Taj genijalni model je bio nestvarno tačan za vreme u kojem je nastao, i na osnovu tog rezultata, jedan dobar fudbaler upoznao je švedskog kralja na dodeli Nobelove nagrade. Međutim, model je bio neprimenljiv na složenije elemente. Nadalje su se razvijale teorije koje su rezultati istraživanja velikih naučnika kao što su Ajnštajn, Hajzenberg, Plank, Fon Braun i mnogi drugi. Vek i kusur kasnije, nakon mnogo istraživanja, rezultata, nagrada, jedno je sigurno. Nikada niko nije do kraja razjasnio veze i interakcije koje postoje između molekula, atoma, elektrona i ostalih čestica mikro sveta. Postoje modeli, utoliko složeniji, generalniji i tačniji ukoliko je vreme koje je utrošeno na istraživanje pomoću sve moćnijih računara duže. Nijedan model međutim nije potpuno generalan i savršeno tačan. Feno-menologija je ostala tajna.
Mene lično fascinira i magija brojeva Pi i osnove prirodnog logaritma e, veza između elektromagnetnih parametara sredina i brzine svetlosti i niz sličnih primera od kojih je priroda načinila jednu savršenu slagalicu iz naizgled totalnog haosa.
Kao što dakle niko nije ušao u srž mikro sveta, niti video elektron ili (danas opšte poznati i popularni) Higsov bozon jer za to postoje prostorna i vremenska ograničenja, tako niko od nas nije u mogućnosti da sagleda šta je “iza” ili “ispred” biološkog života koji živimo, odakle nam stiže duša i svest, kako je tamo na Istoku, šta se zapravo stvarno dešava kada završimo zemaljsku avanturu. Ono što nauka čini za shvatanje našeg “realnog” opipljivog sveta, religije čine na duhovnom planu. Dakle, svaka religija modeluje duhovni prostor (onaj sa “druge” strane) na različite načine. Politeisti ili monoteisti, muslimani, hrišćani i brojne struje u okviru ovih religija, budisti, afrička plemena, Indijanci, različite sekte, svi imaju svoje modele i veruju u njih. Jedna od stvari koje Slobodno Zidarstvo omogućava je i sloboda da svako ko veruje “da neko to odgore vidi sve” ili uopšte ne veruje, može pod istim Svetlom da modeluje svoju stvarnost. Masonerija je neka vrsta duhovnog šarenog stakla, kaleidoskopa koji omogućava da se kroz isto sočivo vide različite slike. Gledanje kroz takvo staklo je pomalo dečija igra, ali neću biti originalan kada vas podsetim da misleći ljudi uvek očuvaju nešto dečije u sebi.
Vraćam se na odnos nauke i religije. Naravno da možete posumnjati u činjenicu da je suza krenula sa ikone, racionalisati pojave Gospe u Portugalu ili Međugorju, podsmevati se vudu magiji i na taj način osporavati nečija religijska ubeđenja. Na isti način neko drugi može da pobije teoriju relativnosti ili Maksvelove jednačine koje režiraju elektro-magnetno polje rečenicom, “jednačine nisu tačne”. I imao bi pravo da to kaže jer su one aksiomatski definisane, odnosno “date”. Aksiom se najlakše pobija jer je empirijski ili filozofski definisan, a uvek se može postaviti pitanje da li je to učinjeno sa dovoljno uloženog iskustva i razmišljanja. Dakle, čini mi se suviše hrabrim apriori odbaciti ideju da živimo u svetu koji nije samo materijalistički, već prožet i duhom i ezoterijom. A njih ne možemo da dodirnemo. Njih spoznajemo i zato smo između ostalog između stubova.
Niti je nauka do kraja otkrila sve, niti je religija objasnila šta nas čeka iza oblaka. O svemu ćemo saznati kada i ako dođe pravo vreme za to.
Konačno, naučnici i filozofi, oni koji su se najviše bavili filozofijom i prirodnim naukama, čija smo imena zapamtili i (neki od nas) omrzli za ceo život tokom redovnog školovanja, pred kraj su se gotovo po pravilu okretali Bogu i veri, priznavajući nemoć da proniknu u suštinu postojanja. Možda je to posledica dubine njihovog promišljanja ili su možda kao normalna ljudska bića tražili svetlo na kraju tunela u kom se nalaze. (Izgleda da naš običaj koji je Basara opisao rečenicom “Srbi Boga doživljavaju kao hitnu pomoć jer ga se sete samo kada im zatreba” i nije tako poseban).
Dakle, i oni koji se bave naukom i verski lideri koji nam se na različite načine obraćaju u ime Velikog Neimara svih Svetova bave se sličnim poslom. Pokušavaju da objasne ono što se ne da do kraja objasniti i što ćemo, kao što rekoh maločas, pre ili kasnije svi saznati. U dualnoj prirodi takvog traganja u priličnoj meri krije se i lepota življenja i promišljanja.
N.C. (“Slobodan Jovanović”-Niš)