Svaka ozbiljnija rasprava o osnovnim principima regularnosti, na samom početku mora da pomene Kongres u Lozani održan 1875-e godine. Pošto se već tako često pominje, da probamo da malo rasvetlimo o čemu se tu zapravo radi i zašto je on tako značajan. Svima nama koji radimo po Škotskom obredu ova tema je zanimljiva sa više aspekata. Možda se neko od braće zainteresuje pa pojedina pitanja obradi detaljnije jer materijala i podataka ima mnogo. Cilj ovog teksta je da skrene pažnju i interesovanje braće na događaj koji često pominjemo a najčešće ne znamo mnogo o njemu. Da vidimo šta povezuje ime ovog divnog Švajcarskog grada, 1875-u godinu i masone.
Reprezentativnost učesnika
Kongres u Lozani, 1875-e godine je značajan po tome jer je uspeo da po prvi put na jednom mestu okupi reprezentetivnu grupu od 11 Vrhovnih Saveta Škotskog Reda iz raznih krajeva sveta. Zajedničkim snagama oni su pokušali da predefinišu postojeću konstituciju Škotskog Reda i na taj način razreše nagomilane porobleme koji su u to vreme počeli da opterećuju slobodnozidarsku zajednicu. I dan danas, kada treba definisati regularnost i privrženost izvornim načelima masonerije, regularna masonska tela se pozivaju na zaključke ovog skupa. Kongres, “konvent” ili “konklava”, označava isti višednevni skup reprezentativnih predstav-nika, a u upotrebi su sva tri izraza u zavisnosti od jezika.
Zašto je ovaj skup toliko značajan i koji su to tako dalekosežni zaključci na njemu doneti?
Kongres u Lozani počeo je sa radom 6. septembra 1875-e godine uz učešće Vrhovnih Saveta: Engleske i Velsa, Belgije, Kube, Škotske, Francuske, Grčke, Mađarske, Italije, Portugala i domaćina, Švajcarske. Predstavnik Škotske, koji je istovremeno bio i predstavnik Grčke, napustio je Kongres devetog dana, tako da je na deklaraciji samo 9 potpisa. Vrhovni saveti Argentine, Kolumbije i Severno-američke Južne Jurisdikcije nisu imali predstavnika ali su bili saglasni da je potrebno organizovati takav skup i podržali su početak rada. Čile je poslao poruku u kojoj unapred kaže da će dati saglasnost na sve zaključke koji budu doneti. Nakon mnogo radnih sastanaka, rada po komisijama i 11 plenarnih sednica Kongres je zavšen 22. septembra 1875-e godine.
Na kongresu je usaglašeno i usvojeno nekoliko važnih dokumenata među kojima su: zaključak o “Konfederaciji Vrhovnih Saveta”, priređen je Svečani manifest, dorađena je i usvojena “Velika Konstitucija Škotskog Reda”, doneta je “Deklaracija o principima Reda” i specifikacija svakog od 33 stepena Škotskog obreda. Objavljen je spisak od 22 Vrhovna Saveta za koje je utvrđeno da su regularni i dogovoreno koja će tela u budućnosti koordinirati međunarodnu saradnju. Uz sitne korekcije i usaglašavanja koje je pretrpela tokom 1876-e godine, “Velika Konstitucija Škotskog Reda” koja je tada usvojena i dan danas služi kao polazna osnova za sve nove konstitucije Vrhovnih Saveta. Donete zaključke su jedno vreme poštovali skoro svi u svetu, bez obzira da li su ih pojedini Vrhovni Saveti zvanično ratifiko-vali ili ne. Međutim, jedan broj Vrhovnih Saveta je vremenom zvanično odbacio pojedine zaključke Kongresa u Lozani, neki su ih odbacili nezvanično, ali i pored toga, veliki broj Vrhovnih Saveta ih poštuje i danas.
Ono po čemu je Kongres u Lozani ostao zapamćen je diskusija vođena u vezi dva večito aktuelna pitanja. Prvo je pitanje odnosa masonerije i religije a drugo je pitanje teritorijalne jurisdikcije. Učesnicima Kongre-sa u Lozani ukazala se istorijska šansa da ispeglaju nesporazume, usvoje univerzalne principe i masoneriju uspostave kao globalnu i u svetu jedinstvenu organizaciju. Naravno da u toj nameri nisu uspeli. Na rad kongresa, kao što to obično biva, presudan uticaj je odigrala politika i partikularni interesi pojedinih zemalja. Međutim i pored toga što nije iskorišćena epohalna šansa da se razreše svi problemi, pojedini zaključci doneti na ovom kongresu su velika tekovina a teme koje su otvorene nisu nimalo izgubile na aktuelnosti.
Preplitanje pitanja vere u Boga i pitanja integriteta teritorijalne jurisdikcije
Da bi mogao da ispuni očekivanja i opravda svoj rad, Kongres u Lozani se uhvatio u koštac sa najtežim pitanjima. Među njima, pitanje svih pitanja glasi: Šta se zapravo krije iza kovanice “Veliki Arhitekta Univerzuma”? U igri su bila dva osnovna suprotstavljena pravca. Jedan je tradicionalni pristup, hrišćanski i duhovni, više religiozan. Drugi pristup je bio savremeniji, liberalniji, zasnovan na nauci, izgrađen na tragu suštinskog udaljavanja od religije i crkve. Polemika koja je vođena oko definicije “stvaralačkog principa” i značenja termina “Veliki Arhitekta Univerzuma” je prerasla u uzrok suštinskog neslaganja a kasnije postala i tačka razlaza između anglo-saksonske i kontinentalne masonerije. Nakon Kongresa u Lozani počeo je razlaz koji je danas zapečaćen međusobnim apsolutnim ignorisanjem UVLE (Ujedinjene Velike Lože Engleske) i Velikog Orijenta Francuske.
Zaključak Kongresa u Lozani je da temelj Škotskog Reda predstavlja vera u Vrhovno biće, Vrhovnog kreatora, Vrhovnog autora i da je ime za taj stvaralački princip “Veliki Arhitekta Univerzuma”. Kako će za kog masona Veliki Arhitekta Univerzuma biti personalizovan, kroz jednog Boga ili na neki drugi način, ostavljeno je svakom pojedincu da odluči sam. Iako je kroz simboliku rituala od 1 do 33-eg stepena Škotski obred ostao snažno hrišćanski, po pitanju ovog osnovnog principa vere u Vrhovno biće, Kongres u Lozani masoneriju pozicionira negde između deizma i teizma. Ovakav zaključak nije se mnogo razlikovao od pristupa definisinog u Andersenovoj Konstituciji iz 1723-e godine, a podržavao ga je i Albert Pajk koji je u vreme održavanja Kongresa u Lozani bio na čelu Severno-američke Južne Jurisdikcije. Albert Pajk je neprekidno i uporno insistirao na univerzalnosti masonerije i ovakav pristup se idealno uklapao u njegovu želju da omogući širenje masonerije inicijacijom pripadnika svih vera a ne samo hrišćanske.
Iako je delovalo da je ovakvo tumačenje “stvaralačkog principa” prihvatljivo za sve i da tu neća biti većih mimoilaženja, ispostavilo se da je ova tema iskorišćena da se spreči usvajanje obavezujućih zaključaka po mnogo profanijim i prizemnijim pitanjima vezanim za teritorijalnu jurisdikciju. Pitanje Boga je tokom kongresa podmetnuto kao kukavičije jaje, od strane Vrhovnog Saveta Engleske i Velsa, da bi se sabotiralo rešavanje međusobnih konflikata koji ulaze u domen nacionalne politike i međunarodnog uticaja. U godinama koje slede neslaganje eskalira i dovodi do toga da deo masonerije danas poznat kao Veliki Orijent Francuske odbacije obavezu da radi “U Slavu Velikog Arhitekte” i ukida obavezu držanja “Knjige Svetog zakona” na Oltaru zakletve. Za ovaj deo slobodnozidarske zajednice danas se smatra da nije regularan i da ne radi u skladu sa zaključcima Kongresa u Lozani. Rasprave i diskusije vođene 1875-e i 1876-e godine na temu vere u Boga dale su izgovor Vrhovnom Savetu Engleske i Velsa da zaklanjajući se iza ovih tema u pozadini gura svoje političke ciljeve. Englezi su iskoristili ovu temu da pod plaštom borbe za veru u Boga i tobože zaštite izvornih načela masonerije, drugima nametnu ulogu međunarodnog arbitra a time i svoju dominaciju. Englezi sebe samo-proglašavaju za zaštitinika principa “vere u Boga” i prisvajaju pravo da tumače ko je “pravoveran” a na osnovu toga i “regularan”. Iza javne i detaljno dokumentovane diskusije o opštim načelima, vodila se i zakulisana borba za supremaciju dirigovana mnogo praktičnijim i profanijim, strogo nacinalnim ineresima. Ako se imaju u vidu sukobi u kojima su u to vreme učestvovali Engleska i Franacuska (Severna Afrika i Bliski Istok), nije ni čudo što dogovor u Lozani nikako nije mogao biti postignut.
Treba napomenuti da je Velika Loža Francuske koja je učestvovala na Kongresu u Lozani tek kasnije nakon raskola i naknadnih reorganizacija podeljena na dva nova nezavisna dela. Jedan deo je prerastao u današnji neregularni Veliki Orijent Francuske, dok je drugi deo ostao regularan i prerastao u današnju Veliku Ložu Francuske (GLdF – Grand Lodge de France).
Drugo važno pitanje oko kojeg se žučno raspravljalo i koje je već tada počelo da koči širu međunarodnu saradnju i formiranje zajedničkih međunarodnih tela je pitanje isključive teritorijalne jurisdikcije, odnosno pitanje teritorijalne nadležnosti. Kongresu nisu prisustvovali predstavnici Severno-američke Južne Jurisdikcije u znak protesta jer je u to vreme Vrhovni Savet Francuske priznao dva Vrhovna saveta (Lujzijane i Havaja) na teriroriji koja je bila podređena Južnoj Jurisdikciji. Koncept integriteta teritorijalne jurisdikcije ostao je do danas škaljivo pitanje i kamen spoticanja širem međusobnom priznavanju i saradnji. Mnoge regularne jurisdikcije izgubile su priznanje jer su se usudile da budu nezavisne na teritoriji na kojoj već postoji neka druga jurisdikcija.
Međusobno priznanje i teritorijalna jurisdikcija su kao načela u prošlosti toliko puta neprincipijalno zloupotrebljavane zarad postizanja kratkoročnih separatnih interesa, da su praktično postale recidiv prošlosti i ograničavajući faktor daljem razvoju slobodnog zidarstva. Slučaj da tokom par godina jedna Velika Loža nekoliko puta daje pa uzima priznanje drugoj Velikoj Loži (Engleska – Grčka) ili slučaj da jedna ista Velika Loža 200 godina bude nepriznata a onda nepromenjena odjednom postane priznata (Američke Velike Lože – Princ Hol), potpuno diskredituju i obesmišljavaju princip teritorijalne isključivosti. Do marginalizacije ovog principa dovelo je ponašanje upravo onih koji su najviše insistirali na njemu.
Tekovine
Prva i najvažnija tekovina Kongresa u Lozani je revizija Velike Konstitucije Fridriha II iz 1786-e godine. Gotovo sve izmene su u nekom obliku na snazi i danas. Najvažniji zaključak je proglašenje “stvaralačkog principa” pod imenom “Veliki Arhitekta Univerzuma” i potvrđeni moto reda u obliku latinske sentence “Ordo ab chao”. Drugi važan zaključak je da iako sve jurisdikcije Škotskog Reda moraju da poštuju jedinstvenu konstituciju, tolerišu se izvesne razlike u sadržaju rituala i dozvoljava određena osobenost na nacionalnom nivou. Izostalo je postizanje saglasnosti po mnogim pitanjima, kao na primer oko prozaičnog pitanja koje boje treba da budu kecelje u prva tri stepena. Iako je Vrhovni Savet Švajcarske insistirao na tome da majstorska kecelja 3-eg stepena mora da bude u boji reda, odnosno porubljena crvenom bojom, anglo-saksonska delegacija je i ovde imala suprotan stav od kojeg nije odustala pa oni i dan danas nose plave kecelje.
Zahvaljujući donetim zaključcima, Kongres u Lozani važi za prelomnu tačku koja je promenila sam karakter masonerije u svetu. Do tada je to bila mistična organizacija, vezana za aristokratske slojeve društva, autoritativna i kruta. Usvojenim izmenama u konstituciji sužena je i predefinisana moć Grand Komandera koji je do tada imao apsolutnu i neograničenu vlast. Istovremeno masonska doktrina je pomerena sa mistično-religiozne na liberalniju i savremenom čoveku primereniju više filozofsku, religiozno-deističku varijantu. Od jezuitsko-templarskih legendi tumačenih u crkvenom, odnoso dogmatskom maniru, masonerija se pomera ka praktičnom filozofskom učenju, u skladu sa reformama i promenama koje doživljava društvo krajem XVIII-og veka. Da bismo sagledali značaj Kongresa u Lozani treba imati na umu istoriski, društveni i socijalni trenutak u kome se nalazio svet tada. Sa Kongresom u Lozani masonerija raskida sa sujeverjem i religijom i počinje da prerasta u racionalni, praktični filozofski sistem, primeren potrebama savremenog čoveka. Danas nam ti zaključci ne deluju preterano avangardno, ali u tom trenutku oni su bili hrabri i ispred svog vremena.
Tokom rada kongresa u Lozani desilo se mnogo zanimljivih događaja i anegdota koje su revnosni hroničari zabeležili. Zanimljivo je da je Albert Pajk učestvovao u pripremi Kongresa, da je godinama radio na pokušajima da organizuje sličan skup i da je kasnije podržao zaključke, ali delegacija Južne Jurisdikcije nije došla u Lozanu. Između ostalog, pored već pomenutog dnevno-političkog problema vezanog za teritorijalnu jurisdikciju, Severno-američki masoni su imali problem i sa predloženim imenom za međunarodno telo: “Konfedera-cija Vrhovnih Saveta”. Ovaj izraz asocirao je na upravo okončan krvavi građanski rat. U godinama koje slede Južna jurisdikcija nikada nije upotrebila izraz “konfederacija”za neko zajedničko masonsko telo.
Još malo o regularnosti
Kada pogledamo spisak zahteva koje jedna masonska organizacija mora da ispuni da bi mogla da tvrdi da je regularna, videćemo da je u pitanju svojevrsni fenomen. Ni manjeg spiska ni veće naknadne diskusije. Svi uslovi regularnosti mogu da stanu u jednu jedinu rečenicu. Fokus ovde prenosimo sa Škotskog Reda na Veliku Ložu, jer je pitanje regularnosti mnogo izraženije kada posmatramo simboličke lože. Da bi jedna Velika Loža bila regularna, njene lože moraju da: rade u slavu Velikog Arhitekte Univerzuma, da na Oltaru zakletve tokom radova drže izložena tri velika svetla (Ugaonik, Šestar i Knjigu Svetog zakona), Velika Loža mora da obezbedi suverenu upravu nad prva tri simbolička stepena i mora biti nezavisna od struktura koje upravljaju višim stepenima, ne sme da prima u svoje redove žene, u ložama se ne diskutuje o političkim i religioznim pitanjima i neguje se duhovni karakter i usavršavanje braće kroz radove. Ni više ni manje. Ukoliko Velika Loža i njoj podređene lože poštuju ove principe, oni su regularni. Tačka. Sve dalje je politika i partikularni interesi. Takvo jedno unapred kompromitovano pitanje koje dalje sledi je pitanje “priznavanja”. Velike Lože i jurisdikcije se međusobno priznaju ili ne, ali tu u praksi nema mesta principima. Tu se sada prelazi na jedan fleksibinji i klizav teren gde je sve moguće i gde više nema mesta priči o doslednosti.
Posebno je indikativna jednostavna činjenica da regularna ali dnevno-politički neprihvatljiva masonska organizacija postaje preko noći “neregularna”, što nikako ne ide ruku pod ruku s osnovnim načelima tolera-ncije i razumevanja nad kojima se kao slobodni zidari zaklinjemo. Danas je teško smisleno objasniti zašto je neko ko poštuje sve principe regularnosti i radi isto što i ja radim, ostao i dalje “nepriznat”, dok je neko drugi preko noći postao “priznat”.
Ovde treba napomenuti da sa stanovišta međunarodne saradnje i međusobnog “priznavanja”, razlikuju saradnja Vrhovnih Saveta Škotskog Reda od saradnja Velikih Loža. U praksi ima prilično neočekivanih i na prvi pogled nelogičnih kombinacija.
U periodu koji sledi nakon Kongresa u Lozani, Vrhovni Savet Engleske i Velsa pribegao je još jednom veštom triku. Svu masonsku vlast i uticaj prepustio je Velikoj Loži, istovremeno neprekidno radeći na marginalizaciji viših stepena i samog Škotskog Reda. To je danas postala bitna razlika u shvatanju masonerije u Engleskoj, u odnosu na pristup u Francuskoj, Belgiji i nekim drugim zemljama kontinentalne Evrope.
Umesto zaključka
Jedan od uslova regularnosti kaže da u otvorenoj loži na Oltaru zakletve uvek moraju biti izložena “Tri Velika svetla”. Ovaj na prvi pogled jednostavan zahtev postao je predmet mnogobrojnih naknadnih rasprava i uzrok ozbiljnih mimoilaženja. Ugaonik i šestar nisu sporni, ali je u raspravama oko Knjige Svetog zakona potrošeno mnogo vremena, napisane su mnoge knjige a opšteg konsenzusa i univerzalnog stava, još uvek nema. Sadržaj i prisustvo Knjige Svetog zakona nakon dve rečenice preraste u pitanje vere u Boga, odnosa prema Crkvi, postane pitanje konfesije, denominacije, usmeri pristup shvatanju života, čovekovog mesta u svemiru itd. Neslaganje po ovom pitanju razdvojilo je masoneriju na regularnu i neregularnu, odnosno na religioznu i ateističku.
Izbora nemamo – Konstituciju moramo da poštujemo! Radićemo regularno.
Tu nema mesta sumnji niti prostora za kompromis. Za regularnost smo se odlučili samim pristupanjem obedijenciji koja je regularna. Ne postavlja se pitanje da li ćemo na Oltaru zakletve držati Knjigu Svetog zakona i da li ćemo poštovati uslove regularnosti. Pred nama se otvara drugo pitanje: Kako da ostvarimo istinsku “univerzalnost” slobodnog zidarstva. Ako želimo da na tragu međusobnog razumevanja i tolerancije sutra u bratski lanac povežemo sve slobodne zidare širom sveta. Kako da izađemo iz zamke u koju su nas uvukle igre oko “priznavanja”. Moraćemo da uložimo više truda u rešavanje ovog problema i moraćemo da zaista primenimo alate i moralne standarde nad kojima se kunemo. Najverovatnije ćemo jednog dana morati i drugima da priznamo pravo da upražnjavaju slobodno zidarstvo nezavisno od nas. To naravno ne znači da se odreknemo sopstvene regularnosti, već da bez sujete i licemerja priznamo i drugima pravo da rade “U Slavu Velikog Neimara”, onako kako to oni sami misle da treba. Moraćemo da sarađujmo uz više praštanja i mudrosti a manje arogancije. Na ovom putu nema mesta primeni dvostrukih aršina.
Jedna činjenica ostaje van svake sumnje: pitanje regularnosti i pitanje međusobnog priznanja zapetljana su još na Kongresu u Lozani 1785. godine, a nisu otpetljana ni danas…
Č.V. (Nemanja, Niš)