„Ako bi se zvezde videle samo sa jednog mesta na Zemlјi nikada ne bi prestajala reka hodočasnika koji bi dolazili da im se dive“, pisao je Seneka.
Simbolički, nebeski svod naoružan zvezdama, kako je pevao Leonid Martinov, krasi i našu ložu, koja simbolizuje Solomonov hram, nedovršen usled smrti njegovog graditelјa, Hirama Abifa, otvoren prema zvezdanom nebu, nedovršen, kao nedovršeni čovek koji teži ka usavršavanju.
Grčko ime zvezdanog svoda praiskonske kosmogonijske snage – Uran, dolazi od reči „oros“ i „ano“ što znači onaj koji je iznad planina. Tako reč „uranos“ na grčkom znači nebo ili nebeski svod, gde se nalaze zvezde i kreću sva nebeska tela: nebesa, koja se prostiru od zenita do horizonta, posmatrana kao polulopta smeštena iznad zemlјine površine. Prema Homeru, zvezde su pričvršćene na njemu i kreću se zajedno sa njim. U antičkoj Grčkoj, lјudi su uočili da posle zasejavanje Majke Zemlјe nastupa klijanje potpomognuto Uranovim kišama, i zaklјučili da je ona živa i predstavlјa ženski entitet, koji da bi dao život treba da dođe u dodir sa muškim, što je bilo nebo koje je okružuje odnosno grli i oplođuje kišom.
Čudesni božanski spoj Urana-Neba i Zemlјe, iz koga su rođeni bogovi, lјudi i sva živa bića, reflektovan je u uzviku Eleuzijskih misterija „hie, kie“, kojim su učesnici pozivali Nebo da prospe oplođujuću kišu.
U „Orfičkim himnama“, Nebo je pomenuto kao vladalac Sveta, koji okružuje Zemlјu; ono je stanište bogova i svemu pruža zaštitu.
S druge strane, Nebo je za stare Grke bilo metalni svod koji drže veoma visoki stubovi, ili, prema drugom gledištu, neki div. Homer kombinuje ova dva pogleda i ima Atlasa koji pridržava stubove. Nebo je prema Homeru bilo načinjeno od čvrstog metalnog materjala zvanog „polihalkis“ t.j. „od mnogo bakra“.
Svakako, ne treba pretpostavlјati
da je Homerovsko nebo bilo jalova metalna kupola; ono je bilo puno života, života
zvezda koje ga ukrašavaju. Na ovoj nebeskoj kupoli, u vreme dana vlada svevideći Helios, bog Sunca, opisan pridevom „uranodromos“,
odnosno „po nebu putujući“, a noću se vide zvezde i bledi lik Selene-Meseca.
Presokratovska filosofija nastala je u grčkim gradovima Jonije krajem VII. veka pre naše ere. U to vreme, tu su se filosofski pogledi brzo razvijali, kao nigde na drugom mestu u Grčkoj. „Miletska škola“ a to su Tales, Anaksimander, Anaksimen… spojila je antičku mitologiju sa racionalnim mišlјenjem, tražeći koje sile deluju u prirodi. Ovi filozofi verovatno su više pokušavali, da na osnovu neke teorije objasne „zašto“ u nekoj pojavi nego „kako“. U to vreme su grčki filozofi pokušavali da odgovore na dva osnovna pitanja o kojima su duboko razmišlјali; kako je nastao Kosmos i kakvog je oblika. Ovaj napor ih je učin io ocima filozofskog mišlјenja i osnivačima nauke.
U srednjovekovnoj tradiciji, zvezde su pre svega izvor svetlosti. One daju nebesko značenje hramu, crkvi ili loži na čijem su svodu i simbolizuju sukob između duhovnih snaga ili svetlosti i materjalnih snaga ili mraka.
Petokraka zvezda, čije likove vidimo na istoku naše lože uz Sunce i Mesec, je simbol lјudskog mikrokosmosa. Blagoslovena je kada gornji krak pokazuje naviše, a u suprotnom slučaju je simbol crne magije. Šestokraka simbolizuje obuhvatanje duha i materije, aktivnog i pasivnog principa, zakon evolucije. Ona je magični pečat kralјa Solomona i Davidov štit. Sedmokraka je srodna simbolici broja sedam, sjedinjuje četvorougao i trougao, predstavlјa „kosmičku liru, muziku sfera, sklad sveta, sedmobojnu dugu, sedam planetarnih zona“…
U Bibliji, Danijel simbolom zvezde označava večni život pravednika, vaznesenje u stanje nebeskih zvezda. U Apokalipsi, Hrist drži sedam zvezda u ruci a pominju se i sedam crkava što sve ukazuje na sedam planeta. Zvezda se smatra i predstavom lika i imena očekivanog Mesije. Simbol Hrista je sjajna zvezda Danica, a Vitlejemska zvezda se najčešće prikazuje sa osam krakova.
Danas znamo da je zvezdani svod u stvari mali za nas golim okom vidlјivi deo Univerzuma, čije istraživanje predstavlјa jednu od najgrandioznijih intelektualnih avantura modernog čovečanstva. Od početka Dvadesetog veka, naš kosmički horizont je u tolikoj meri prerastao zvezdani svod starih naroda, da za to ne nalazimo primera u dosadašnjem razvoju lјudskog roda.
Pre sto godina nismo znali zašto sijaju zvezde. Većina astronoma predpostavlјala je da je Univerzum večan i u osnovi nepromenlјiv. Imali smo samo rudimentarna znanja o jednoj galaksiji – Mlečnom putu.
Danas je pouzdano ustanovlјeno da je naš kosmos relativno mlad i da se tokom svog razvoja dramatično menjao. Nuklearne procese usled kojih zvezde sjaje istražujemo u laboratorijama. Svetlost najudalјenijih galaksija koje proučavamo, vraća nas više od deset milijardi godina u prošlost. Godina 2009. je proglašena za međunarodnu godinu astronomije, jer je Galileo pre 400 godina po prvi put upravio teleskop prema zvzdama i time započeo teleskopsku eru. Početkom 20. veka, na opservatoriji na Maunt Vilsonu, gradi se teleskop sa ogledalom prečnika 2,5 m, tada najveći na svetu. To omogućava da Edvin Habl otkrije pravu prirodu galaksija, izmeri njihovu udalјenost i pruži dokaz da se nalazimo u Univerzumu koji se širi. Veliku revoluciju, astronomiji je donelo iznošenje instrumenata u kosmički prostor, oslobodivši astronome atmosferskog „vela preko očiju“. Naročito je značajno bilo lansiranje Hablovog teleskopa, sa ogledalom od 2,4 m, praktično istog kao teleskop kojim je Habl, čije ime nosi, posmatrao u prvoj polovini 20. veka.
Bliska budućnost doneće astronomima nove mogućnosti za istraživanje neba ukrašenog zvezdama. Do 2016 treba da bude završen veliki Evropski teleskop od 42m, koji će omogućiti direktno merenje ubrzanja širenja Univerzuma, proučavanje prvih zvezda, traganje za crnim rupama, izučavanje nastanka galaksija, kao i porekla i evolucije zvezda i planeta. On će takođe omogućiti dobijanje fotografija egzoplaneta u nastanjivim zonama, proučavanje karakteristika njihovih atmosfera i traganje za znacima života.
Čovekova želјa za usavršavanjem koja prožima duh Slobodnog zidarstva, njegova težnja za znanjem i traganje za odgovorima, koji, ako su dobri rađaju nova pitanja, nema granica. Istražujući daleke prostore Univerzuma čiji majušni delić vidimo kao zvezdani svod Edvin Habl je pisao 1936. godine: „Na krajnjem, nejasnom horizontu tragamo među prikazama posmatračkih grešaka za retkim znacima, koji su jedva nešto više pouzdani. Traganje će se nastaviti. Potreba je starija od istorije. Nije zadovolјena i ne može se potisnuti.“
Brat M. D. Mudrost, Beograd