Više uzbuđen onim što me čeka. Jesam li znao šta me čeka? Pa, baš i nisam. Ali sam jedva čekao i iščekivao. Postoje stvari koje sa radošću iščekujete, jer posle njih ništa nije isto. Posle njih bude bolje, iskrenije, drugačije. Posle njih ti nisi isti.
Svakako, bio sam počastvovan prilikom da se pridružim ljudima sa kojima imam slična razmišljanja i ideje. Ljudima koje ću zvati braćom. I zadovoljan što su mene izabrali da uđem među njih, davši mi poverenje.
Iz mraka smo izašli da se nikada više ne bi vratili u mrak.
Opekli smo se da se više nikada ne bi plašili vatre.
Ranjeni smo da nam niko više ne bi pustio krv.
Išli smo po nepoznatim, mračnim mestima, dok su nas braća vodila i savetovala. Prešli smo preko reka, šetali pored vulkana, gazili po trnovitim poljima, prolazili kroz bitke. Nismo se plašili, jer smo imali glas koji nam je šaputao kako da hodamo i gde ćemo stići.
I šta nas čeka na kraju.
Ali krajevi ne postoje, jer svaki kraj je samo novi početak. Pa, recimo… šta nas čeka na početku nove staze.
Jesam li se bojao?
Ljudi se plaše početaka, pa u tom strahu od novog umeju da zastanu, pokleknu, da im se korak skrati, a srce preskoči. Da se vrate nazad i pravdaju sebe strahom od nepoznatog. Navikli su ljudi da zbog straha od drugačijeg ostanu na istom mestu, misleći da boljeg mesta nema. Ali život ne trpi stajanje i život ne trpi strah.
Ne. Nisam se bojao novog. Naprotiv, trčao sam mu u susret. Da li sam izgledao smešno tako izgubljen i slep? Ne znam, sebi ne, drugima verovatno.
Kada su me izveli iz tame, zaista sam se osećao drugačije: sam sebi sam bio važan, ali ne i gord. Važan jer sam primljen među braću, dobre ljude, jer sam dobio priliku da budem bolji, da pomažem ljudima, da dam sve od sebe da ovaj svet bude bolji.
Zvuči dečji? Kao obraćanje devojaka na izboru za mis?
Zvuči. Ali najjednostavnije stvari su i najplemenitije i najbolje.
Kako god… ja više nisam bio onaj stari. Počeo sam da gledam svet sa nadom.
A onda, samo nedelju dana kasnije od svog prijema, prisustvovao sam uvođenju nove braće. Ovoga puta širom otvorenih očiju, znajući sve prepreke na koje će naići i gledajući braću koja ih vode kroz pomrčinu i opasnosti kao što su i mene. I nisu mi bili smešni tako izgubljeni i slepi. Bio sam ponosan i u mislima im želeo lak put kroz nedaće i nevolje.
Navijao sam za njih, jer oni su moji. Oni koji su zaslužili da mi postanu braća. I iskreno sam se radovao kad su im skinuti povezi i kada smo se pogledali u oči.
Neko reče da ne postoje stranci. Samo ljudi koje još nismo upoznali.