Zašto se komunikacija među ljudima odvija teško, uz česte nesporazume a pokatkad i uz apsolutno nerazumevanje i konflikte – iako su obe strane u pravu i veruju u ispravnost svojih stavova i dela?
Igraću na „domaćem terenu“.
U matematici se svaka valjana teorija zasniva tako što se uvodi skup osnovnh pojmova, koji se ne definišu, skup aksioma, takozvanih apsulutnih istina, koje se ne dokazuju, i skup pravila logičkog zaključivanja. Ovaj poslednji skup je uglavnom isti za svaku teoriju. Nakon toga teorija kreće da se razvija… Sa svim svojim novim, izvedenim pojmovima, koji se definišu i svojim teoremama i njihovim posledicama, koje se dokazuju.
Zašto je ovakav koncept neophodan?
Ukoliko bismo pokušali da svaki pojam unutar teorije definišemo upadamo u beskonačni regres. Stalno bismo uvodili neke nove pojmove kojima bismo pokušavali da objasnimo one prethodne. Jednostavno, negde moramo preseći i reći – ovo su osnovni pojmovi, oni se ne definišu. Iako kasnije upotrebom teorije u praksi stičemo intuitivnu predstavu o njima. Na primer, svako od nas ima intuitivnu predstavu šta je skup – kolekcija nekih elemenata. A, zapravo, skup je osnovni pojam u matematici i ne definiše se. Kao i pojmovi: tačka, prava, ravan, tj. odnosi: pripada, između. Slična stvar je i sa tvrdnjama. Neke moramo proglasiti za osnovne, bez dokaza.
Kod ovakvog načina formiranja teorije nikada se ne dešavaju nesporazumi unutar teorije. Čak ukoliko i dođe do privremennog nesporazuma tu je nepristrasni sudija (tri gore pomenuta skupa), koji će presuditi ko je u pravu – da li je tvrdnja dokazano ispravna ili ne. Unutar teorije „komunikacija“ funkcioniše savršeno.
Ključna reč u prethodnom delu je – teorija. A da li postoji savršena komunikacija izvan teorije?
Pre nego razmotrim tu mogućnost pomenuo bih primer geometrije. Svako od nas je upoznat sa Euklidskom geometrijom. To je ona geometrija koju smo svi učili u osnovnoj i srednjoj školi. Valjana teorija Euklidske geometrije ima pet osnovnih pojmova (tri se odnose na objekte, dva na relacije među objektima) i trideset jedne aksiome (razvrstanih u šest grupa). Ukoliko se promeni samo jedna aksioma (Peti Euklidov postulat), dobijaju se dve nove geometrije – sferna i hiperbolička, koje svaka za sebe jeste valjane teorije, pri čemu svaka od njih ima svoju primenu. Dakle, imamo tri teorije, koje imaju zajedničke osnovne pojmove, zajednička pravila logičkog zaključivanja i gotovo sve zajedničke aksiome – osim jedne. Svaka je valjana, svaka ima svoju primenu a međusobno su suštinski suprostavljene. Zapravo, gotovo sve što važi u jednoj, ne važi u druge dve.
Sve ovo sam rekao jer smatram da svaki čovek predstavlja jednu valjanu teoriju. Svako od nas ima svoje osnovne pojmove, svoje unutrašnje istine i svoja pravila logičkog zaključivanja. Unutar svakog od nas se odvija proces razvoja teorije, u kojem vlada savršena harmonija. Sve dok ne dođe do komunikacije sa drugim čovekom, drugom teorijom. A videli smo koliko nepomirljiv jaz među teorijama može da napravi promena samo jedne „istine“.
Dakle, nesporazumi u komunikaciji među ljudima dolaze zbog subjektivnog, samim tim ne nužno istog, sagledavanja iste činjenice. Svako objektivnu istinu propušta kroz filter svoje valjane teorije a rezultati sagledavanja, mada su vrlo često gotovo identični, mogu ići u rasponu, da opet upotrebim jezik matematike, od plus do minus beskonačnog.
Šta možemo da uradimo da bismo nesporazume u komunikaciji sveli na minimum i kakve veze ovo ima sa Masonerijom?
Mi smo se dobrovoljno opredelili da pristupimo Bratsvu čije je jedno od osnovnih načela SPOZNAJ SAMOGA SEBE. Pored toga odlučili smo se da služimo svome Svetlu, da budemo Svetlo svojim bližnjima i čovečanstvu uopšte. Na tom putu jedna od prvih prepreka na koju nailazimo je problem u komunikaciji. Rešenje ovog problema bih podelio u tri dela: spoznaja, prihvatanje i primena.
Spoznaja
Shodno osnovnom Masonskom principu – SPOZNAJ SAMOGA SEBE, prva stvar koju treba da uradimo je da se pomirimo s tim da smo svi mi samo jedna valjana teorija. Imamo svoje principe, svoja moranla načela i svoja pravila logičkog zaključivanja. Pod pretpostavkom da smo od dve moguće strane – dobra i zla – izabrali dobro, svi naši zaključci pa samim tim i dela su uvek ispravni.
Ali to samo mi verujemo da je tako. I jeste, u našoj teoriji. A da li naši stavovi i dela imaju karakter univerzalno ispravnih i da li tako nešto uopšte i postoji? Kada su naši stavovi i dela u skladu sa nekim opštim moralnim i društveno ustaljenim načelima kao što su – ne ubij, ne ukradi, ne povredi drugoga… – a to se ni kod koga od nas ne dovodi u pitanje – naše stavove i dela možemo proglasiti univerzalno ispravnim. Ali šta je sa stavovima koji su formirani u skladu sa načelima koja imaju mnogo manje opšti karakter i koja se ne mogu tako lako prepoznati kao načela dobra? Štaviše, verovatno nisu ni jedinstvena.
Mi verujem da je nešto ispravno, tako mislimo, tako i radimo… Ali da li je to univerzalno ispravno? Verovatno nije. Verovatno postoje ljudi, koji u svojoj valjanoj teoriji to ne prihvataju kao ispravno. I nije. U njihovoj teoriji.
Dakle, iako verujemo da imamo isključivo ispravne stavove i radimo samo ispravne stvari spremni sam da oni nisu univerzalno ispravni. Vrlo često dobrota i ispravnost imaju dijalektički karakter.
Ali mi to sada znamo.
Prihvatanje
Deo prihvatanja bih podelio u dva dela. Prvi je prihvatanje da iako mislimo da je naš stav ispravan, on to nije. Drugi deo je da iako mislimo da nečiji stav nije ispravan, on to jeste.
Dakle spoznali smo da iako bez moralne dileme verujemo da je naš stav uvek ispravan, ispravno nema uvek univerzalni karakter. Ukoliko nemamo tu spoznaju možemo biti veoma isfrustrirani pa čak i agresivni ukoliko nam neko ukaže da naš stav nije ispravan. Zato prihvatamo da nije. U našoj teoriji jeste u nečijoj teoriji nije. Ispravno nema uvek univerzalni karakter. Ponavljam, ne govorim o ogromnom broju stavova koji se zbog svoje masovne, čak opšte prihvaćenosti, mogu okarakterisati kao univerzalno ispravni.
S druge strane, iako bi bili sigurni da nečiji stav nije ispravan malopređašnja spoznaja nam ostavlja prostora da on nije ispravan u našoj teoriji a da u njegovoj jeste. I u mnogim drugim teorijama. Ukoliko znamo da je naš sagovornik dobar čovek i služi se moralnim načelima iz strane dobra on je taj stav formirao poštujuću sva svoja usvojena moralna načela iz strane dobra i duboko veruje da je ispravan.
Primena
Naoružani spoznajom i prihvatanjem spremni smo da činjenicu da ne postoji univerzalno ispravno primenimo u praksi. I ovaj deo bih podelio u dva. Masonsko-profana komunikacija i Masonsko-Masonska komunikacija.
O Masonsko-profanoj komunikaciji bih vrlo kratko. U profanom svetu mi smo ti koji smo naoružani spoznajom i prihvatanjem. U profanom svetu mi smo nosioci Svetla. Ukoliko nam neko ukaže da naš stav nije ispravan jedino što treba da uradimo je da sebi postavimo pitanje – ko i u kojoj meri će imati štetu ako prihvatimo da naš stav neko ne prihvata kao ispravan. Ukoliko je odgovor na to pitanje, skoro niko i skoro ništa, tu treba prekinuti raspravu. Prihvatamo da naš stav u nečijoj teoriji nije ispravan i nastavljamo smirenu i staloženu komunikaciju. Isti je slučaj i kada mislimo da nečiji stav nije ispravan.
Ono čemu bih više posvetio pažnju je Masonsko-Masonska komunikacija. Komunikacija među Braćom.
Lično smatram da je jedan od najvećih grehova u Masoneriji – ćutanje. Ne ćutanje Učenika koji zbog svog Masonskog sazrevanja i mora da ćuti, već ćutanje Majstora koji i pored formiranog stava ima neku vrstu straha da ga javno izenese. Pretpostavljam da ćutanje najvećim delom potiče zbog sumnje u ispravnost stava. Ali za to nema razloga. Već smo utvrdili da ispravnost nema univerzalni karakter, naoružani smo spoznajom i prihvatanjem a pritom smo svi na istom putu. Na putu da služimo svome Svetlu.
Dakle, svi naši stavovi su ispravni. Čak i kada su suprotstavljeni. Ne dovodi se u pitanje da neko od nas svoj stav ne prepoznaje kao ispravan. Zato ne bi trebalo da bude ćutanja i straha od iznošenja stavova.
Neko je već uredio način naše komunikacije. I nama je dovoljno da se držimo tih nepisanih pravila. Mi ne debatujemo, ne polemišemo, ne nadgornjavamo se, ne ubeđujemo jedni druge. Mi iznosimo svoje stavove po nekom pitanju. U jednom javljanju. Nije Masonski javljati se više puta po istom pitanju. Nakon toga svako od Braće određuje koji stav je ispravan, ukoliko već nije imao i izneo svoj, pa shodno tome tako i glasa po tom pitanju. Većinom glasova usvajamo koji stav je ispravan i svi ga prihvatamo. Za nas on postaje univerzalno ispravan jer je tako odlučila većina Braće. Bez obzira što se ponekad većinski izglasan stav ne poklapa sa našim stavom i uverenjem da je baš naš stav ispravan. Jedino što ne treba dozvoliti je da upadnemo u zamku sujete. To što većina Braće naš stav nije prihvatila kao većinski ne znači da nije ispravan. On to jeste. Ali su takođe ispravni i svi ostali stavovi iznešeni u diskusiji po tom pitanju, pa i onaj većinski. Većinski je samo u korist i na radost većini Braće.
Zato Braćo moja pričajmo. Iznosimo svoje stavove. Bez straha da će neko naš stav videti kao neispravan. Mi smo dobri ljudi, ne bez razloga na dobrom glasu, mi smo slobodni, mi smo se između dobra i zla odlučili za dobro, mi verujemo jedni drugima, mi poštujemo i uvažavamo jedan drugog i mi znamo da svako od nas može imati samo ispravan stav. Zato Braćo moja pričajmo. Iznosimo svoje stavove.
Konflikte i nesporazume stvara ćutanje, ne Bratski razgovor.