Od samih početaka razvoja Slobodnog Zidarstva postoji tenzija izmedju dva njegova obeležja, oba ključna za dalji uspešan razvoj Bratstva. Jedno je izrazito tradicionalističko, hermetičko, inicija-cijsko, koje svoj uspeh upravo duguje svom tvrdokornom insistiranju na kontinuitetu i epitetu time immemorial. Drugo je, pak, njegov progresivni karakter ličnog i društvenog razvoja zasnovanog na negovanju svetlosti razuma, oštro suprostavljenom mračnjaštvu proizašlom iz neznanja i sujeverja. Međutim, pokazalo se da je jako teško, u organizacionom smislu, pomiriti ova dva pola i da su različita vremena donosila različita, manje ili više uspešna, rešenja problema.
Početkom XVIII veka pred evropskim čovekom su se ukazali novi duhovni horizonti. Za kratko vreme su se dogodili veliki uspesi u nauci, filozofiji, ekonomiji koji su uzdrmali temelje tadašnjeg društva i optimistički ukazivali na, činilo se, jedinstven dalji put društvenog razvoja. Uzvišena ideja liberalne demokratije sa najvišim stepenom ostvarivanja individualnih ljudskih prava, postala je otelo-tvorena misaona simfonija svih Slobodnih zidara sveta. Samo treba pomenuti braću poput Loka, Voltera, Kondorsea, Didroa, Lesinga, Getea, Adama Smita…kao nosioce ovih ideja. Kao najbolja potvrda teze da filozofske ideje nikako nisu samo intelektualna razonoda u akademskim krugovima, došlo je do nekoliko revolucija, od kojih je najvažnija francuska, koje će zauvek promeniti svet.
Ključna uloga udovičine dece u njima je istorijski van sumnje. Nesporno je da su prosvetiteljske ideje i doživljavanje masonerije kao njenog nosioca, privukle ogroman ako ne i najveći broj braće tih vremena. Par vekova kasnije, možemo sa puno ponosa konstatovati da živimo u obzorju Univerzalnog Otvorenog Društva, fundamentalno stvorenog na masonskim principima. Ne ulazeći u manjkavost hegelijanskog argumentovanja kraja istorije, moramo se složiti sa Frensisom Fukojamom da je liberalna demokratija danas, čini se, društveni poredak bez suštinskih alternativa. Bar ne onih dobrih.
U današnjem postistorijskom, postmodernom društvu lišenom velikih utopističkih ideala, postavlja se razložno pitanje da li i dalje postoji atraktivna socijalna ideja vodilja među masonima? Da li je danas masonerija privlačna novoiniciranoj braći samo kao elitistički društveni klub, humanitarna organizacija ili, u najboljem slučaju, zamena ili dopuna zvaničnim religioznim konfesijama koje sve manje ispunjavaju, i inače male, duhovne potrebe savremenog čoveka?
Statistički podaci ukazuju da je svetska masonerija danas u konstatnom opadanju po pitanju brojnosti članstva. Kao potencijalni razlozi navode se nedostatak vremena i tendencija savremenog obrazovanog čoveka da živi u prigradskim naseljima metropola, prevaljujući velika rastojanja dnevno što ga, uz česte seobe, čini delokalizovanim pa samim tim i bez potrebe za pripadnošću lokalnim socijalnim društvima kakva je loža. No, svakako da je osnovni razlog upravo navedeno odsustvo šireg društvenog motiva.
Ipak, ako proanaliziramo osnovne probleme današnjice uviđa se da u dekonstruktivističkom savremenom društvu dominiraju etički problemi. Samo treba pomenuti bioetičke dileme u vezi genetskog inženjeringa, kloniranja, transplantacije organa, odnosa prema abortusu, eutanaziji, korišćenju matičnih ćelija. Planetu svakodnevno opterećuju neravnomeran raspored bogatstva i razvoj različitih zemalja, sudar modernih ideja i tradicionalnih društava, ekološka i energetska pitanja. Kriza tradicionalnih porodičnih vrednosti, solipsizam, karijerizam, otuđenje, neminovni su pratioci današnjeg čoveka. Globalističke ideje koje su se činile gvozdeno jakim, ozbiljno su uzdrmane nacionalističkim i rasističkim revivalizmima a sekularizam verskim fanatizmom. Suočeni smo sa brutalnom činjenicom da celokupna realnost može biti uništena u deliću sekunde nuklearne kataklizme. Mir i konformistički način života u najcivilizovanijim delovima planete narušavaju teroristički napadi, razni ekstremizmi i društvene devijacije sve većih amplituda. Dakle, osnovni problem i socijalna meta masonerije danas nije zlo ukorenjeno u strukturi društva, njenom ustrojstvu i zakonodavstvu, već, pre svega, zlo u nama samima.
Stoga se čini da je danas, više nego ikad, ljudskom društvu potreban globalni etički korektiv profesionalno heterogene grupe prosvećenih i društveno odgovornih ljudi od uticaja a tom opisu idealno odgovara slobodnozidarsko bratstvo. Ono bi upravo trebalo da kao rezultantu moralnog usavršavanja i tolerantnog dijaloga unutar loža, iznedri globalnu, nadnacionalnu silu koja će amortizovati sve ekstremističke tendencije i pružiti socijalni milje za dalju mirnu evoluciju čovečanstva. Pitanje je da li je današnje podeljeno Slobodno zidarstvo doraslo ovako uzvišenom cilju?
Ako se išta može smatrati imperativom masonerije u XXI veku, onda je to iznalaženje modela daljeg razvoja koji bi našao pravu meru između dobro oprobane masonske inicijacijske tradicije kao stuba individualnog duhovnog razvoja i potrebe da se organizacija učini atraktivnom savremenom čoveku koji sve teže prihvata diktat bilo kakvog dogmatizma. Težak problem pomirenja ovih dveju tendencija u prošlosti je rešen velikom šizmom sa formiranjem dve oštro suprotstavljene struje u masoneriji, pri čemu je jedan ekstreman stav generisao drugi. Na taj način, sve većim udaljavanjem ova dva masonska pola, mnoga braća su se našla u vakumu subjektivno osećajući da istinska masonerija nije niti u arogantnom odustajanju od njenih osnovnih postulata, pre svih vere u Velikog Arhitektu Univerzuma, niti, pak, u smišljanju sve rigidnijih principa navodne regularnosti sa redukovanjem masonerije na tradiciju kriptohrišćanskog teizma i paternalizma jedne kraljevske porodice.
Slobodno zidarstvo danas u pojednim zemljama odslikava lokalni karakter društva. U onim društvima u kojima postoji konsenzus oko temeljnih društvenih vrednosti, masonerija je unisona. U onim tradicionalno kritičkim i turbulentnim, kao i u onim tranzicionim i vrednosno heterogenim, masonerija je multiobedijencijalna. Lično smatram da je ovo poslednje veoma korisno za razvoj masonerije u društvima sa navedenim karakteristikama sve dok se ne steknu drugačiji uslovi. Svesni smo činjenice da su ovi procesi veoma dugi ali i da su dešavanja u masoneriji često prethodnica i ostalih društvenih promena. Po mnogima, naročito iz najbrojnije grupe, sadašnji model manje-više ignorantske koegzistencije nekoliko različitih struja u svetskom Slobodnom zidarstu jedini je moguć. Međutim, sve više je braće koja, suočena se nedostacima navedenog modela, zastupaju gledište ne globalnog objedinjavanja, već pre međusobnog priznanja različitih obedijencija koje upražnjavaju isti tip masonerije, kao i ostavljanja prostora za ničim limitiranu intervizitaciju, upravo poštujući duh dana-šnjeg vremena. Naravno, podrazumeva se da su ispoštovani minimalni kretirijumi zajedničkog shvatanja slobodnog zidarstva, što nas, de facto, svodi na podelu na samo dva tipa masonerije. Svi drugi remetilački faktori, pa makar to bilo i načelo ekskluzivne teritorijalne jurisdikcije ne mogu se prihvatiti kao valjani. Bratstvo samo mora dati konačne odgovore kroz dijalog između različitih obedijancija. Zadatak težak ali preko potreban. Aktuelna Bazelska deklaracija uliva nam oprezni optimizam povodom stvaranja Univerzalne Masonerije, oslobođene bilo kakvih profanih diktata, ucena i pritisaka. U protivnom, duhovi starih vremena u vidu sukoba hanoverijanaca i stjuartovaca, modernih i starih, regularnih i iregularnih, priznatih i nepriznatih, ostaće da se šetaju u avetinjski pustom Solomonovom hramu.
Suštinski, problem usklađivanja tradicije i progresa se anulira spoznajom da se Slobodno zidarstvo obraća pre svega individui, slobodnom čoveku voljnom da bude iniciran i zapitan nad dubokim simbolima kraljevske umetnosti čineći od nje duhovni modus vivendi u pripremi za neizbežni odlazak na Večni Istok. A u inherentno paradoksalnoj prirodi ljudskog duha koji je, s jedne strane, konzervativan, nužno arhetipski predefinisan i istovremeno, naročito u prosvećenom obliku, radoznao i otvoren za nove intelektualne horizonte, leži i objašnjenje. Štaviše, upravo shvatanjem ove činjenice naš zanat postaje nam tako uzvišen u svojoj dubokoj uronjenosti u večnost i sadašnjost.
Završiću jednom naturalističkom analogijom. Ova godina, za koju su mnogi sujeverni prognozirali da će biti kataklizmična, donela je važno otkriće u fizici – Higsov bozon ili ‘božju česticu’. Teško detektibilnu česticu koja svim ostalim daje masu i drži ih na okupu. Bez nje bi sve bile u beslovesnom haosu dok ih ona čini povezanim a postojeći Univerzum uređenim. Smatram da i Slobodno zidarstvo danas mora da bude nevidljiv kohezivni element usloženog i ubrzanog društva a svaki brat u svom socijalnom, profesionalnom, porodičnom i ličnom životu bude pojedinačna ‘božja čestica’ posvećena stvaranju reda iz haosa.
Brat I.S., SL Nemanja, Niš