1.
Pitanje društvenog uticaja slobodnog zidarstva neraskidivo je povezano sa pitanjem samog smisla masonskog pokreta. Na opisano pitanje odgovor se, po prirodi stvari, prvo ima tražiti u ritualu, odnosno u njegovom tumačenju. Naime, prilikom inicijacije, u delu obuke učenika slobodnih zidara, na pitanje šta je slobodno zidarstvo predviđen je sledeći odgovor:
„To je univerzalni savez prosvećenih ljudi, koji su se udružili da bi radili zajedno na moralnom i intelektualnom usavršavanju čovečanstva“.
Iz navedenog, proizilazi nesporan zaključak da je društveni uticaj (emaniran kroz sintagmu: ..moralno i intelektualno usavršavanje čovečanstva) konstitutivni elemenat razloga i smisla masonerije kao pokreta.
2.
Kako je rešeno prethodno pitanje? Da li je društveni uticaj cilj ili nije masonskog pokreta (odgovor je pozitivan). Otvara se pitanje: koja je njegova suština, forma i domet?
A) Suštinu masonskog uticaja, izražena u sintagmi „moralno i intelektualno usavršavanje čovečanstva“, ostavljena je na nivou opšteg vrednosnog suda. Njegova konkretna sadržina ispunjava se i menja u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja. „Moralno i intelektualno usavršavanje“ čitam kao opis nečega što bi trebalo da bude etički napredak: izgradnju opšte društvene etike kroz pojedinačnu i pojednačne kroz opštu. Uloga masonerije je, po mom mišljenju, u izgradnji društvene etike kroz pojedinačnu (masonsku etiku). Takva, pojedinačna etika, međutim, plod je zajedničke etike koju formira masonski pokret. Ova etika je zasnovana na kredu sloboda, jednakost, bratstvo. Etika masonerije (pa i svakog masona pojedinačno), mora biti na višem nivou nego što je etika društva. Ona mora biti dovoljno kvalitativno udaljena od etike društva u kome funkcioniše: u suprotnom, postoji opasnost da se masonska etika profanizuje, a ne da se društvena etika prožme masonskim učenjem. Sa druge strane, ta udaljenost ne sme biti prevelika: ukoliko se to desi, društvo neće moći da razume masoneriju a njegovi stavovi ostaće na periferiji društvenog uticaja.
B) Forma društvenog uticaja, kao drugo pitanje, po mom mišljenju može biti samo profana: na društvo se ne može uticati masonskim sredstvima (ritualima, simbolima, sentencama), te je prirodom svog postojanja svedena na postojeće modele komunikacije i prezentacije sopstvenih stavova različitim segmentima društvene strukture (poslovne, političke, akademske, sindikalne etc).
Društveni uticaj masonerije,
kao i svaki proces, mora da bude dvosmeran. Dakle, nije razumno očekivati da
masonerija utiče na društvo a da istovremeno ta vrsta uticaja nema povratni
efekat na slobodnozidarski red.
Ovde dolazim do sledeće tvrdnje: opisano povratno dejstvo društva (profanog) na masoneriju mora da bude kontrolisano, adekvatno dimenzionirano i ograničeno. Zbog čega: jer je cilj da masonerija menja društvo, a ne da profano utiče na masoneriju. Ključni mehanizam u ovom smislu jeste proces izbora kandidata za: širenje društvenog uticaja zahteva širenje članstva. Opisani proces ima pozitivni potencijal obogaćivanja i ukrašavanja učeničkih kolona. U njemu, međutim, leži i seme profanizacije slobodnog zidarstva i, kao prirodnu posledicu, već opisanu profanizaciju masonske etike. Politika širenja masonerije ne može i ne sme da bude imitacija širenja članstva političke partije (doduše, važi i vice versa: kada političke partije poprime svojstvo elitističkog kluba one nestaju sa političke scene; takvih primera ima i u Srbiji). Nije cilj, čvrsto sam uveren, da prijem članova bude zasnovan na principu velikih brojeva i verovatnoće da će se u većem broju nove braće naći i veći broj onih koji masoneriju primaju k srcu, posvećeni su i njoj i sopstvenom napredo-vanju. Takvom ekstenzivnom politikom prijema, nivo usavršavanja lože i braće u radionicama ne postaje viši. Zašto? Jer se hram ne gradi na temeljima koji su stalno roviti već onim koji čvrsto stoje ukopani u tlo. Ti i takvi črvsti temelji personalizovani su u braći koja su masoneriji pristupila bez ikakvih profanih ambicija i namera. Sa druge strane, prijem i, čak i kratkotrajno, članstvo u masoneriji onih koji su se pokazali nedoraslima (pa i nedostojnima) za masonsku ideju, zasigurno šteti naporima posvećene braće, njihovom sazrevanju, konzistentnosti i čvrstoj izgradnji hrama. Takvi narušavaju jedinstvo, daju loš primer, čine temelj poroznim i uslovljavaju njegovo ponovno ustanovljavanje. U krajnjem, nanose štetu čitavom pokretu koji kroz njihovu nepodobnost vidi sve nas. Makar jedan nedostojan, može naneti štetu naporima svih ostalih. Jer, kao i hram, i društveni uticaj masonerije grade svi, a svojim (ne)radom može ga uništiti samo jedan. S tom razlikom što u slučaju hrama od nas, braćo, zavisi da li će, kada i kako šteta biti sanirana. Kada se šteta nanese na nivou širih društvenih odnosa, takvu štetu ne možemo kontrolisati. Ona postaje instrument u rukama naših neprijatelja kojih, kao što svi znamo, ima.
Da zaključim: društveni uticaj znači masonizaciju društva, a ne profanizaciju masonerije. Politika prijema ključni je instrument u ovom smislu, pod uslovom da znamo šta masonerija traži i čemu teži, kako u odnosu na druge, tako i u odnosu na sopstvene članove.
C) Domen društvenog uticaja, kao i metode njegovog uticaja, ne može biti zasnovan na profanim merilima. On se realizuje kroz kapilarne strukture društva, planski kako u pogledu obima, tako i u pogledu dinamike.
Evo ovde i moje dileme, koja proizilazi iz rituala obuke novoprimljene braće:
Na pitanje: „Šta je to Slobodni zidar?“, predviđa se sledeći odgovor:
To je slobodan čovek dobrog ponašanja, prijatelj bogatog i siromašnog, ako su čestiti.
Na pitanje. „Zašto kažeš da je Slobodni zidar prijatelj bogatog i siromašnog, ako su čestiti?“, odgovor je:
Da bi označili da se lična vrednost ceni na osnovu moralnih osobina. Ugled čoveka se meri na osnovu njegove upornosti i energije upotrebljene za ostvarenje dobročinstva“.
Da se sada vratim na domen društvenog uticaja: proizilazi, barem se meni tako čini, da masonerija mora da ima određeni stepen socijalne propustljivosti. To znači da u njenim redovima moraju biti prisutni ne samo osobe uspešne u svojim profesijama, već i oni na dobrom glasu. Nekada su upravo takvi članovi so i hleb određene organizacije, oni koji u najvećoj meri iskreno svojim radom operacionalizuju i neposredno rade na ostvarivanju njenih ciljeva. Masonerija u tom smislu ne bi trebalo da bude izuzetak. U kranjem, kada me neko pita: šta su osobine pravog masona, nakon floskula i reči kojima svaka osoba može dati sopstveno, subjektivno i često različito značenje, moj odgovor bi bio: ja to znam više intuicijom nego prostim znanjem. Iza diplome, uticaja, novca, mora da stoji ličnost koja se prepoznaje kao duhovno dostojna a ljudski izgrađena da uđe u masonski red. Bez takve ličnosti sve su druge osobine lišene bilo kakvog značaja.
D) Zaključujem, na kraju sledeće: društveni uticaj zadatak je slobodnog zidarstva. On mora biti kontrolisan i zasnovan na ključnim elementima masonerije. U operacionalizaciji tog uticaja mora se poći od intuitivnog: jer, intuitivnost i razvoj intuitivnog ključni su elemenati dijalektike slobodnog zidarstva. Dakle, mason intutitivno oseća postojanje Velikog arhitekte i njegovog plana. Zbog toga i pristupa masonskom pokretu. Nakon toga, radom i razvojem, prijemom svetla, klesanjem svog kamena, intutitivna spoznaja doživljava kvalitativnu transformaciju i postaje realno znanje. Više se ne spoznaje instiktom, već razumom. A kako u masonu, kao ljudskom biću, providjenjem ostaje uvek mesta za intuitivno, tu praznu nišu (praznu jer je prethodno intuitivno dobilo kvalitet znanja, ili gnoze) ispunjava nova intutitivnost. Opisana nova intuitivnost će u kasnijem razvoju (ukoliko mason ispravno radi) takođe prerasti u gnozu (znanje) i otvoriti ponovo prostor za intutitivno osecanje. Društveni uticaj mora imati elemente kolektivnog intuitivnog: takvo kolektivno intuitivno gradi se kroz bratsko razumevanje, poštovanje i zajednički rad. Kroz prisustvo radovima, kroz stvarno razumevanje masonskog učenja. Kroz poznavanje rituala (jer je ritual kao forma garancija za ostvarenje masonerije kao suštine). Odgovarajući nivo intuitivnosti dokaz je zrelosti masonerije za društveni upliv. Pretpostavka takvog uticaja je da masonerija bude zrelija nego što je društvo na koje utiče. Takvu zrelost, smatram, temelji i gradi ponašanje braće poput:
●poštovanja formalnih zahteva masonske lože, počevši od dolazaka, poznavanja rituala, ispunjavanja dužnosti, napredovanja u skladu sa masonskim pravilima,
●prijem članova baziran na vredno-stima masonerije, umesto na sopstvenim privatnim i poslovnim interesima, bez preskakanja formalne procedure (izosta-nak objava, „ubrzani“ prijem i slično),
●ulazak u masoneriju radi ličnog usavršavanja, a ne radi efemernog i varlji-vog društvenog prestiža,
●iskrenost braće u međusobnom ophođenju, bez licemerja i demagogije. Umesto vatrenih međusobnih „analiza“ po restoranima i kafićima, praćenog kamenim ćutanjem na radovima i majstorskim konferencijama, valja uvažavati sledeći prnicip: ukoliko ima šta da se kaže, neka bude rečeno na radu ili u lice onome kome se šta zamera,
●svest učenika da je ulazak u masoneriju prvo dužnost, a potom privi-legija, i ponašanje u skladu sa tim. Ova se svest manifestuje kroz poštovanje obaveza učenika, prisustvo radovima, pripremu hrama,
●poštovanje diskrecije i prava masona da svoj identitet ne otkrivaju u tajnosti; u prošlosti, i kada se radi o članovima ove lože, bilo slučajeva da brat ima ozbiljne probleme, egzistencijalne i profesionalne, zbog pripadanja bratskom lancu.
Nešto od gore navedenog ni ja koji ovo pišem nisam uvek poštovao. Polazeći i kritikujući sopstveno ponašanje, pozivam i sve vas da učinite isto. Svako od nas kleše svoj kamen do granica svojih mogućnosti.
P.C. (“Slobodan Jovanović”-Niš)