autor: Didier Karkel
–
U svojoj cirkularnoj poslanici iz novembra 2020, Vrhovni savet Francuske, preko Suverenog Velikog Komandera Žaka Rozena, obratio se svoj braći Jurisdikcije sledećim rečima:
„Predlažem vam da svi zajedno pristupimo jednom sveobuhvatnom razmišljanju o tradicionalnom i inicijatičkom sadržaju Lozanskog konventa iz 1875. godine. Naime, 2025. godine obeležićemo na međunarodnom nivou ovaj veliki događaj Škotskog obreda – Univerzalni konvent Vrhovnih saveta u Lozani (septembar 1875) i njegov čuveni Manifest koji je želeo i napisao Veliki Komander Vrhovnog saveta Francuske, Isak Adolphe Crémieux. Ovaj Konvent se i danas smatra od strane nekih kao nedovršena ‘Vavilonska kula’, ali i kao referenca i temeljna građevina za nas, slobodne zidare Škotskog drevnog i prihvaćenog obreda.“
–
Komemoracija ili rekonstrukcija, tradicionalno pitanje!
Istorija se ubrzava, jer je za manje od dvadeset godina Jurisdikcija obeležila – kao dve noseće kolone na ulazu u svoj hram – dva događaja koja su u osnovi bila razdvojena sedamdeset godina. Godine 2004. slavili smo dvesta godina Drevnog i prihvaćenog Škotskog obreda – formulaciju tradicije i riznicu naših hramova – a 2025. slavićemo sto pedeset godina Konventa u Lozani, koji na neki način označava fundamentalnu etapu u projektu Vrhovnog saveta Francuske, čuvara i zaštitnika pomenutog Obreda.
Međutim, današnji kontekst nas obavezuje na oprez. Ako je pre dvadeset godina globalizacija – takozvano „srećno ujedinjenje“ u globalnom selu – mogla da odjekne poput sna o univerzalističkom gradu, danas moramo priznati da se čitava ta građevina može urušiti. Treba li, dakle, da oplakujemo novi haos koji nameće naše vreme? Ako je haos u vidljivom svetskom poretku samo oblik nevidljivog i ljudskom oku nedokučivog reda, tada se inicijat mora brzo vratiti u svoju „sobu za razmišljanje“, gde je sve već bilo rečeno. Treba li da koračamo noseći mač naših vrednosti usred oluje i dolina, rizikujući da nas pomešaju sa reakcionarima umesto sa nosiocima Tradicije? Treba li da podignemo zastavu naših principa na vrh planine, čekajući da nam se ljudi, iscrpljeni bitkama, konačno pridruže – mešajući našu mudrost sa gordim pasivnim iščekivanjem? Treba li da počnemo iz početka, praveći „tabula rasa“, i prilagodimo naše ideje i način delovanja novim generacijama – rizikujući da pobrkamo revoluciju, progres i brutalni prekid1? Nema sumnje da se sva ova tri stereotipa istovremeno javljaju kako među „braćom“, tako i kroz različite linije i tokove slobodnog zidarstva širom vremena i prostora, a naročito u Francuskoj. Ali mi nismo ni novi krstaši, ni anahoreti povučeni iz sveta, niti pozadinske lože političkih partija ili slobodoumnih blogera.
Ipak, danas nije jednostavno slaviti Konvent u Lozani. Zaista, njegov osnivački karakter može se smatrati konstrukcijom naknadno stvorenom, dok za druge jurisdikcije u svetu predstavlja neuspeh i trenutak prekida, suprotan ciljevima koje je imao. Ipak, ako se budućnost gradi u svetlu prošlosti, neophodno je osvrnuti se na ovaj Konvent kako bismo preispitali njegov značaj, daleko od kontroverzi i legendi; možda je upravo to uslov da se suočimo sa znacima vremena.
Tako, Konvent u Lozani ostaje referentna tačka jer on (ponovo) definiše Međaše (Landmarks) – koji ograničavaju okvir naše prakse: Veliki Arhitekta kao Stvaralački princip, Viša Sila ili Najviši Stvoritelj u potrazi za Istinom bez granica, sloboda koja garantuje adogmatski ritual, uspostavljajući strukturu koja primenjuje inicijacijski i ritualni metod dostupan svima, bez obzira na rasu, mišljenje ili religiju, za lični duhovni put, dug, koji spaja Veru i Razum u težnji ka ostvarenju dobra čovečanstva kroz usklađivanje Sebe sa svetom.
Suprotno dogmi koja nameće centar i širi se na sve (centrifugalni pokret), okvir definisan Međašima, ili kamenom temeljcem, omogućava istraživanje ili povratak ka centru za svakoga (centripetalni pokret). Upravo iz ove perspektive, religija i inicijacijski put mogu biti komplementarni, ali se ne smeju mešati, jer su njihovi procesi striktno različiti – što je sasvim normalno.
U tom smislu, mason iz 1875. direktno se obraća masonu našeg veka. Treba li to danas podsećati i kako?
Neki će reći da Manifest iz 1875. treba preformulisati, jer njegov stil može delovati zastarelo. Ali, može se prigovoriti da naš rad jeste potraga za izgubljenom Reči. Reč se ne preformuliše – ona se formulira u smislu da oblikuje Svetlost; i ako oblik mora da se menja, to nije pitanje stila ili mode.
Neki će reći da Konvent u Lozani treba rekonstruisati. Ali drugi će prigovoriti da je naš rad analogan izgradnji građevine, koja počinje polaganjem ugaonog kamena, kamena munje koja pada iz zenita do nadira, projektujući grubi ugaoni kamen i otkrivajući kubični kamen, sa pokrivajućim kamenom koji ima šiljati vrh. Pošto je svaki temelj za nas projekcija neke ideje u formu, naš rad je graditeljski, a ne samo dekorativan.
Neki će reći da treba obeležiti godišnjicu. Ali, naš odgovor je – ako nam je dopušteno – da je naše delo zasnovano na percepciji Tradicije, koja se oseti kroz Ritual putem umetnosti pamćenja. Tako nas ova živa memorija, posredstvom kamena, povezuje sa Reči, a ne sa slavljenjem prošlosti, što ostavljamo državama koje traže ravnotežu između jedinstva i različitosti.
Reformisanje, rekonstrukcija ili komemoracija su stoga prerogativ sekularnih, ili u širem smislu, političkih društava, čija današnja inflacija je manifestacija moralne i egzistencijalne krize na koju naš pristup pokušava odgovoriti, jer tradicija ne potrebuje prefikse – ona (u stvari) JESTE: formulacija, utemeljenje i memorija jednog živog bića koje je njen potomak – Obreda.
Međutim, kao što je naznačeno u obraćanju braći od strane Vrhovnog Saveta Francuske, postavlja se pitanje u pogledu završetku projekta koji nalaže Konvent u Lozani, i upravo u tim tradicionalnim terminima moramo pristupiti ovom pitanju.
Konvent i njegov Manifest: principi, vrednosti i kamenovi spoticanja
Od 6. do 22. septembra 1875. održan je Konvent u Lozani, koji je imao ambiciju da prizna dvadeset i dva Vrhovna saveta, pri čemu je bilo zastupljeno jedanaest, a šest je bilo lično prisutno: Engleska, Belgija, Kuba (ili Kolon), Francuska, Italija i Švajcarska. Švajcarska je, preko punomoćja, predstavljala i Mađarsku, Peru i Portugal, dok je škotski delegat napustio Konvent pre treće sednice, povukavši sa sobom i grčko punomoćje. Konvent je sam sebe nazvao „univerzalnim“, što se može činiti previše optimističnim, ali valja podsetiti da su i mnogi drugi međunarodni skupovi okupljali znatno manji broj učesnika.
–
Veliki Arhitekta Svemira – kamen spoticanja?
Uobičajeno je smatrati da je Lozanski konvent označio raskid između Vrhovnog saveta Francuske i Južne jurisdikcije (SAD), zbog usvajanja izraza „Veliki Arhitekta Svemira definisanog kao stvaralački princip“. Ništa nije dalje od istine.
Najpre zato što se taj izraz već dugo koristio u ritualima i konstitucijama, i nikada nije izazivao raspravu. Zatim zato što je sam Albert Pajk, Suvereni Veliki Komander Južne jurisdikcije, opravdavao njegovo korišćenje. U pismu iz marta 1875, u kojem je izlagao ciljeve Konventa, Pajk piše: „A što se tiče Drevnog i prihvaćenog obreda, ako bi on imao hrišćansku osnovu, kako onda objasniti da su većinu onih koji su ga posedovali u ovoj zemlji između 1763. i 1800. činili Jevreji?“. Ova mala digresija ne može se bolje opravdati nego samom upotrebom izraza „Veliki Arhitekta Svemira“. Ali, godinu dana kasnije, i tri meseca nakon Lozanskog konventa, sve se menja: upravo isti Pajk, u svom cirkularnom pismu Vrhovnim Velikim Komanderima u martu 1876, piše:
„Nijedan mason engleskog jezika nije izrazio želju da proglasi svoje neverovanje u Boga svojih predaka i svoju veru u nekakav Princip-stvoritelja, izraz koji nema nikakvog smisla, koji briše Boga Pravde, Mudrosti i Dobrote, Promisao koja štiti naše svakodnevne živote, i koji samim tim uništava religiju i ruši oltare svih verovanja, pa i same masonerije.“
Tu se, dakle, pečati sudbina Lozanskog konventa – ili bar njegova legenda. Vidimo i da se principi pozivani u raspravama mogu izvrnuti i instrumentalizovati prema potrebama, odnosno da je upravo „Princip-stvoritelj“ postao kamen spoticanja koji je osvetlio prave uloge Konventa: jurisdikcijske definicije, o kojima će kasnije još biti reči. Otuda i godine raskola i pomirenja među jurisdikcijama posle 1875, počev od pokušaja osnivanja suparničke konfederacije 1877, pa sve do okupljanja dvadeset Vrhovnih saveta 1907. u Briselu, koje je uspelo jedino zato što je odlučeno da se ne donese nijedna konačna odluka.
Međutim, debata nije nova i ona se još od 1773. vodi unutar Velikog Orijenta Francuske, koji je u svojoj prvoj Konstituciji iz 1849. godine ustanovio – ne gaseći, naprotiv, kontroverzu – da „Slobodno zidarstvo (…) ima za osnovu postojanje Boga i besmrtnost duše“. Dok se debata rasplamsavala, Konvent iz 1877. ukloniće iz svojih akata i Boga i Velikog Arhitektu Univerzuma, izazivajući radikalnu diverzifikaciju u francuskom masonskom pejzažu.
U tom kontekstu, izbor Velikog Arhitekte Univerzuma kao Principa stvaranja, Više Sile ili Najvišeg Stvoritelja pojavljuje se kao srednji put između filozofske i materijalističke tendencije i afirmacije hrišćanskog principa zasnovanog na ličnom i otkrivenom Bogu, što se često naziva teističkim, ali je prikladnije nazvati konfesionalnim. Zaista, upravo ovaj izbor od tada u velikoj meri definiše duhovni put Vrhovnog Saveta Francuske: put istraživanja koji nije ograničen na određenu religijsku konfesiju, što će Amerikanac Pajk mnogo kasnije kritikovati tvrdeći da time otvara put povratku „poganstva Indijanaca“!
–
Univerzalizam?
Pre svega, Lozanski konvent se uklapa u tradiciju Obreda i njegovih korena, koji sežu do Obreda Starih u XVII i XVIII veku. Kako je i sam Pajk priznao, mnogi koji su tada posedovali Obred bili su Jevreji. Čak i bez povratka na bratstva jevrejskih zidara iz Aleksandrije ili terapeuta čiju je uspomenu naš Obred zadržao, prisustvo tih grupa potvrđeno je u Engleskoj još u XII veku, na gradilištu katedrale u Jorku. Podsetimo se i da je 1638. godine pobuna Škota protiv Engleske bila u okviru „rata biskupa“, u kojem su se sukobljavale jedna, kao papistička označena, politika vlasti i druga, presbiterijanska. Godine 1642, škotski i engleski masoni pokušali su da uspostave pomirenje, ali ih je omela tvrda politika Čarlsa I. Njegovo pogubljenje 1649. učinilo ga je mučenikom masonerije, ali i utemeljivačem mita: „kamen koji su zidari odbacili“ postao je matrica stepena „osvete“ u doba Džejmsa III (dakle, mnogo pre nego što je mit premešten na templarski okvir), kao i uzor u smislu hiramitske tradicije. Čarls II, njegov naslednik, postao je „gospodar koji mora ponovo da se pojavi“, sjajniji nego ikad. Tako su se Škoti, koje bismo danas nazvali nacionalistima, svrstali uz Stjuarte i bili od Engleza optuženi da su istovremeno i papisti i Jevreji. Već 1652. Kromvel ulazi u rat protiv Holandije, dok jevreji iz Amsterdama traže utočište u Engleskoj. Oni se okreću Stjuartima, što izaziva oštru kampanju protivnika, pa čak i papu da ih uzme pod svoju zaštitu. Nije li istina da su Jevreji, prognani iz Engleske u XIII veku, utočište našli upravo u Škotskoj? Godine 1660, Čarls II, postavši kralj, proglašava opštu amnestiju i versku toleranciju, što osniva slobodu savesti, potvrđenu i poveljom o zaštiti Jevreja 16642. godine . To je, ujedno, i uvod u osnivanje Kraljevskog društva, pod predsedavanjem Roberta Moreja, jednog od naših osnivača i majstora Kristofera Rena. U to vreme, smisao svega bila je afirmacija „novog zlatnog doba“, zasnovanog na mistici obnavljanja Solomonovog hrama ili nebeskog Jerusalima, podstaknuta idealom tajanstvenih Rozenkrojcera čiji su manifesti već kružili Engleskom od 1630-ih. Takođe, sa smrću Čarlsa II 1685. i egzilom Jakova II nakon 1689. godine, započinje rat koji je istovremeno tajni i otvoreni sukob, a koji predstavlja matricu našeg Rituala, pri čemu se Škoti koji rade na povratku kralja sada poistovećuju sa mističnim Jevrejima koji iščekuju povratak Mesije.
Tako je Obred Starih zasnovan na pristupu otvorenom za različite konfesije, i stoga može biti recept Tradicije koja prolazi kroz ono što se uobičajeno naziva monoteističkim religijama, nasuprot modernom Obredu istorijski zasnovanom na engleskoj protestantskoj hrišćanskoj konfesiji.
U tom smislu, Konvent u Lozani i francuska pozicija nastavljaju ovo delo izvan judeo-hrišćanskih konfesija, u univerzalističkoj perspektivi3 (danas bismo možda rekli inkluzivnoj), i ipak ciklično značajnoj.
–
Plan Velikog Arhitekte i znaci vremena
Drugo, Lozanski konvent se uklapa u epohu fundamentalnog preloma u istoriji društava, a naročito društava misterija i inicijatičkih zajednica. Tokom milenijuma, kultovi i društva misterija bili su, u raznim oblicima, otvoreni za pojedince izabrane zbog svojih osobina ili želje da dublje razumeju građanske i zajedničke religije u kojima su rođeni, rasli i koje su za njih predstavljale neupitnu očiglednost. Ako se poslužimo kategorijama koje je popularisao Rene Genon, radilo se o kretanju od egzoterijskog ka ezoterijskom. Ali to je veoma diskutabilno i ne odgovara stvarnosti u svim vremenima i na svim mestima – što ćemo videti i dalje. Ipak, sa tog stanovišta, svaka ezoterijska tradicija bila je čvrsto ukorenjena u nekoj zajedničkoj religiji. U antičkim tradicijama, veliko otkrovenje bilo je postojanje jednog jedinstvenog principa, što potvrđuju tekstovi Hesioda ili Platona. Zbog elitističke prirode tih društava, ti izvori danas ne deluju kao „opasna otkrovenja“. Pojava takozvanih monoteističkih religija donela je prvi veliki preokret – pre postupan nego revolucionaran – ali je, u punom smislu reči, svima otkrila postojanje Jednog, stvoriteljskog Principa. Šta je, onda, ostalo društvima misterija? Grubo rečeno, ostala im je upisanost u vreme koje, sa monoteizmom, postaje linearno4 . Veliko otkrovenje postaje „tačka alfa“ – početak vremena, koja teži ka „tački omega“ – kraju vremena, ispunjenju i ostvarenju. Drugim rečima, mesijanizam koji više nije ograničen na plemena u borbi za opstanak ili na dinastičke vladavine koje su definisale istorijske epohe večnog ponavljanja. Škotska predaja i njena mistika hrama, iz koje je izrastao naš Obred, uklapa se u taj pokret, iako možda zadržava tragove prethodnog ciklusa. Naime, u četvrtom stepenu, činjenica da se radi u hramu koji je, paradoksalno, još uvek nedovršen, nije li to daleko sećanje na reformu hrama u trenutku kada se Jahve – mali lokalni ratnički i solarni bog, koji je delio hram sa ženskim i lunarnim božanstvom – pretvara najpre u Jednog boga, a zatim u Jedinog Boga5?
Nekoliko vekova kasnije, hrišćanstvo – proto-univerzalističko, ako smemo da se poslužimo tim novotvorenim pojmom – raskida vezu između jednog naroda i jedne religije. Potom, humanizam XII i XVI veka na Zapadu potresa paradigme društava stavljajući u centar univerzuma čoveka, a ne više Boga. Na kraju, Francuska revolucija i „dehrišćanizacija godine II“ anticipiraju širi pokret sekularizacije društava, čiji je XX vek naslednik.
Od tog trenutka, postalo je moguće pristupiti društvu misterija – a masonerija je na Zapadu bila njegov predvodnik – bez toga da čovek mora odrastati u okviru određene religije ili konfesije. Pristupiti ezoterizmu bez prolaska kroz egzoterizam (i to često sa nasledstvom čvrste antiklerikalne kulture) – to je bila tiha, ali ogromna antropološka revolucija. To je ono što dovodi do individualizacije pristupa i što primorava redove da ponovo definišu svoj predmet. Nije više reč o tome da se jednostavno „podigne veo“ misterija kraja vremena projektovanjem sadašnjeg trenutka na mit, već da se odgovori na ontološka i egzistencijalna pitanja pojedinaca u svetu u kojem zajednički projekat gubi dodir sa sakralnim. Tako može da se pojavi s jedne strane filozofska i materijalistička masonerija, a s druge strane masonerija koja se drži svojih konfesionalnih korena. Između te dve krajnosti može se nametnuti srednji put – onaj Velikog Arhitekte Svemira. To je odgovor na znake vremena: relativizam u odnosu na religijske konfesije, pa čak i njihovo odbacivanje, uz zadržavanje osećaja svetog i težnje ka transcendenciji. Upravo je to, vizionarski, 1875. godine predstavljalo klicu zajedničkog projekta.
Ovaj put omogućio je Vrhovnom savetu Francuske da obeleži sopstvenu liniju i uticaj tokom čitavog narednog veka – i to, moglo bi se reći, u obliku tihe snage.
Međutim, sve je to ostalo samo klica projekta. Jer teškoća je u tome što svaka religija – i tu je njena snaga i svrha – stvara oblike solidarnosti, društvenosti i kulturnih referenci koji proizvode normative projekte društava. Želeći da se ide „s one strane“ ili da se „pomiri ono što je s one strane“, uvek se rizikuje da se ideja Nebeskog Jerusalima pretvori u maglovitu utopiju – idealizovanu, izvan stvarnosti i individualizovanu viziju. Takva vizija, u najboljem slučaju, stvara nadu koja se odlaže „do grčkih kalendi“ (tj. nikad), a u najgorem – rađa gorčinu, razočaranje, povlačenje iz sveta i odustajanje pred borbom koja se vodi u Areopagu.
Pored toga, XX vek je završen. „Novi svet“ XXI veka obeležen je onim što se često naziva „buđenjem religija“. U tom kontekstu, naš srednji put može izgledati ili prevaziđenim, ili pak sklonim da uđe u konfesionalni sukob (uključimo i sekularizam u te „konfesije“), od kojeg je prvobitno želeo da se distancira. Klice podela mogu se, takođe, pojaviti i unutar samog Reda – ono što je juče okupljalo, danas može razjediniti.
–
Konvent u Lozani u XIX veku: o redu i haosu
O principima i suverenitetu
Ako je rasprava o Velikom Arhitekti Univerzuma bila samo izgovor za već unapred odlučen raskol, koji su onda pravi uzroci?
U stvarnosti, vrlo jasno pismo Alberta Pajka iz marta 1876. uklapa se u niz razmena između Vrhovnih saveta Škotske i Engleske od februara do maja 1876, a koji se tiču iznenadnog odlaska Mekersija (Mackersy), predstavnika Vrhovnog saveta Škotske, i to čak pre početka rada Konventa.
Tako, u svom pismu iz februara 1876. grof Karnavon (Carnavon), Suvereni Veliki Komander Vrhovnog saveta Engleske i Velsa, obraća se bratu Bezansonu, Suverenom Velikom Komandoru za Švajcarsku, i piše:
„Saznao sam da je brat Mekersi napustio Lozanu nedugo nakon otvaranja kongresa, na kojem je bio delegat u ime Vrhovnog saveta Škotske, sa punim ovlašćenjima da se pridruži donetim odlukama, pod uslovom da je vera u Svemogućeg Boga bila jasno izražena i priznata. Shodno tome, ako je ovaj uslov bio ispunjen, Vrhovni savet Škotske ne bi imao nikakav razlog da se odvoji od konfederacije.“
Ova opaska je od ključnog značaja. Prvo, jer predstavlja prvi pomen moguće nejasnoće oko Velikog Arhitekte Univerzuma u svim prepisima između Vrhovnih saveta nakon Konventa. Drugo, jer po formulaciji grofa Karnavona shvatamo da ovaj izraz nije u suprotnosti sa pojmom „Svemogućeg Boga“, pa Mekersi nije imao nikakav razlog da napusti Konvent. Štaviše, u svom odgovoru od 20. marta 1876. grofu Karnavonu, Mekersi se uopšte ne osvrće na ovu tačku kao razlog svog odlaska, niti na bilo koji drugi sličan način.
Međutim, grof Karnavon je bio sasvim jasan po drugom pitanju koje ga je suprotstavljalo Vrhovnom savetu Škotske:
„Napomenuću da je Vrhovni savet Engleske i Velsa od svog osnivanja uvek vršio isključivu jurisdikciju nad kolonijama i posedima Velike Britanije; i da je ova praksa uvek bila prihvaćena i nikada osporavana, sve do imenovanja brata Mekersija za Velikog sekretara Škotske; konačno, da je stvaranjem Vrhovnog saveta Škotske od strane onog u Francuskoj, njegova ovlašćenja bila ograničena na teritoriju Škotske.“
Ovo je pravi kamen spoticanja. U decembru 1875. Mekersi je poslao pismo Vrhovnom savetu Švajcarske u kojem je napisao:
„Naš Vrhovni savet želi takođe da skrene vašu pažnju na ono što je učinjeno u mom odsustvu, i na ono o čemu sam obavešten da bi moglo biti predmet rasprave. Radi se o jurisdikciji dodeljenoj trima Vrhovnim savetima koji postoje u Velikoj Britaniji. Prema sadržaju zapisnika, moglo bi se zaključiti da je Konvent dodelio Vrhovnom savetu Engleske: Englesku, Vels i posede Velike Britanije.“
Jurisdikcija Vrhovnog saveta Irske bila bi ograničena samo na Irsku, a Vrhovnog saveta Škotske na Škotsku. Engleska masonerija nikada nije zahtevala isključivu jurisdikciju nad engleskim kolonijama. Dogovoreno je samo to da bi Vrhovni savet koji prvi osnuje ložu ili kapitul u nekoj koloniji imao isključivo pravo jurisdikcije u toj koloniji. Ali Vrhovni savet Škotske odbacuje ovu tvrdnju kada je reč o Indiji, Kini, Gibraltaru – tvrdnju koju, uostalom, pobijaju i sami događaji, jer su Vrhovni savet Engleske i Vrhovni savet Škotske u tim zemljama i u istim mestima imali kapitule Ruže i Krsta, podređene svojim sopstvenim obedijencijama.
Tako se pokazuje da je sukob prvenstveno pravne prirode i da se tiče definicije granica suvereniteta, a ne doktrinarne ili dogmatske prirode. Činjenica da pitanje Velikog Arhitekte Univerzuma biva pokrenuto od strane Alberta Pajka tek u martu 1876, upravo u trenutku kada grof Karnavon slučajno spominje tu tačku, značajna je. Da li se Pajk poslužio ovim pitanjem koje je spomenuo Karnavon kako bi od njega načinio izgovor za raskol, u trenutku kada su pravna pitanja bila u ćorsokaku?
Na kraju, Konvent u Lozani ne označava ništa drugo do jednu etapu u sporom i teškom sazrevanju jedne svetske i francuske masonerije. Još 1834. godine, Ugovor o savezu, uniji i konfederaciji masona uspostavio je:
„…da ne može postojati više od jedne dogmatske vlasti ili Vrhovnog saveta 33. stepena ovog Obreda u jednoj i istoj teritorijalnoj oblasti, tj. (kad god ne postoji zakonski utvrđena odrednica te teritorijalne oblasti) na čitavoj teritoriji jedne političke države i njenih zavisnih teritorija“,
princip koji se ponovo nalazi i u prvom članu Konventa u Lozani. Sam Konvent se već tada predstavljao kao neophodno ispunjenje principa postavljenih u Velikim konstitucijama iz 1786. Naime, ideja o jednom suverenom Vrhovnom savetu po državi, čuvaru jednog Ritaj koji tada još nije imao ime Starog i Prihvaćenog Škotskog obreda, i to u kontekstu gde Vrhovni saveti još nisu postojali, bila je prihvaćena. Skoro jedan vek kasnije, Vrhovni saveti i Obred su se institucionalizovali, pa se potreba za nekom vrstom upravljanja pokazala već 1856, u jednoj prepisci između Severne jurisdikcije Sjedinjenih Američkih Država i Vrhovnog saveta Engleske, koju će godinu dana kasnije ponovo istaći i Južna jurisdikcija 1857, uz snažnu podršku svog Velikog komandera Alberta Pajka od 1859. godine. Tako je već 1861. Pajk pred svojim Vrhovnim savetom izjavio: „…neophodnost jednog opšteg kongresa Vrhovnih saveta radi uređenja, ako ne izraza i jezika obreda i rituala, onda barem opštih i temeljnih principa Obreda.“ Dakle, u pitanju su bili pre svega problemi organizacije, diplomatije i geopolitike. Jer su i Amerikanci imali svoj jurisdikcioni sukob sa Francuskom, koji danas može izgledati kao anegdota, ali to nipošto nije bio.
Još u martu 1875. spor oko Havaja omogućio je Južnoj jurisdikciji da održi lekciju o suverenitetu Vrhovnom savetu Francuske. Dakle, već pre Lozane karte su bile bačene: univerzalna masonerija biće nacionalna. U kontekstu jačanja svetskih sila i kolonijalne ekspanzije, ovo pitanje nije bilo nimalo beznačajno, kako pokazuje i žestoka osuda Alberta Pajka (a znamo da je za jednog Amerikanca ta tema bila posebno osetljiva) povodom zaključaka treće komisije, koja je prepustila Vrhovnom savetu Francuske da vrši svoju suverenost nad Havajima i time otvorila potencijalna prava i na druge teritorije. Upravo to je bilo razlog što je Južna jurisdikcija odbila da uđe u konfederaciju.
U jednom pismu od 3. novembra 1875. upućenom Vrhovnom savetu Francuske, Pajk naglašava:
„Sa žaljenjem smo primili autentične informacije da je Vrhovni savet Francuske, ne smatrajući potrebnim da se o ovoj temi posavetuje sa našim Vrhovnim savetom, niti da nam saopšti svoje namere, iskoristio priliku na Konventu delegata jednog dela Vrhovnih saveta sveta da od tih predstavnika – koji nikako nisu imali mandat da sude o ovakvim sporovima i pitanjima – pribavi mišljenje kojim se osporava pravo našeg Vrhovnog saveta da osniva radionice viših stepena u havajskom kraljevstvu, i to zato što je Vrhovni savet (Francuske) tamo pre mnogo godina osnovao jednu simboličku ložu.“
Pajk zatim ističe da je osnovna tačka za rešavanje sukoba suvereniteta stvaranje jednog tribunala, nadležnog da rešava sporove, tribunala koji on međutim potpuno osporava zbog činjenice da Južna jurisdikcija nije bila prisutna na Konventu. Pajk svoje pismo završava ovako:
„Shodno tome, ovim danom i ovim aktom opozivamo naše priznanje i misiju kao našeg Velikog predstavnika i garanta prijateljstva kod njega, te povlačimo njegovo ovlašćenje i komisiju kao Velikog predstavnika i garanta prijateljstva kod našeg Vrhovnog saveta, o čemu vas molimo da obavestite vaš Vrhovni savet.“
Raskid je bio potpun, i to mnogo pre nego što se pojavila bilo kakva rasprava dogmatske ili filozofske prirode. U stvarnosti, ovaj raskid je bio u povoju još pre Konventa, jer je Pajk u nedeljama koje su mu prethodile poslao Vrhovnom savetu Francuske jedno memorandum o havajskom pitanju. Na sednici od 23. decembra 1875. godine, Izak Adolf Kremje, Suvereni Veliki Komander, dao je na odobrenje odgovor svom američkom kolegi. On je podsetio na prvenstvo francuske lože osnovane 1849, smatrao da bi, da se Konvent održao u Americi, donete odluke bile iste jer bi pravno bile utemeljene, i na kraju podsetio Pajka da je upravo on sam bio taj koji je tražio osnivanje takvog suda, i to ovim rečima:
„Uzimajući u obzir da interes i blagostanje Starog i Prihvaćenog Škotskog obreda zahtevaju da se postave temeljni principi jednog internog zakonika i da se nađe neki dogovor kako bi se na zadovoljavajući način rešila pitanja legitimnosti između tela koja se bore za prevlast u istoj jurisdikciji, Vrhovni savet Južne jurisdikcije SAD predlaže svojim sestrinskim savetima sledeće članove konfederacije, predlažući da članci koje usvoji Lozanski Konvent budu zauvek na snazi među Vrhovnim savetima koji bi činili deo tog Konventa.“
Unazad gledano, bolje razumemo odsustvo Sjedinjenih Država na Konventu – to je bio jedini način da ospore jednu instituciju koju su sami unapred priznali u načelu.
Ostalo je još havajsko pitanje. Kremje je svoje pismo završio ovako:
„Havajska ostrva imaju sopstvenu vladu; prinčevi te zemlje odavno su pokazivali naklonost prema masoneriji. Bili bismo srećni kada biste, odgovarajući na naš poziv, želeli da iskoristite ovu priliku da zbližimo naše veze prijateljstva u uskoj bratstvu, da ujedinimo naše ruke i srca kako bismo zaštitili ovo novo ognjište svetlosti i rada.“
Ali uzalud. Jer treba podsetiti da su još od 1810. Havaji bili kraljevina, ujedinjena od strane Kamehamehe I, uz podršku engleskih i američkih trgovaca. On je Amerikancima nametnuo ideju havajske luke kao usputne stanice na Pacifičkoj ruti, između zapadne obale SAD i istočne obale Kine. To je generisalo trgovinski sukob sa Francuskom i dva ozbiljna incidenta: slučaj Laplas, poznat i kao „francuski incident“, kada je 10. jula 1839. francuska vojna intervencija prekinula progon katolika od strane havajske monarhije, i slučaj Tromelin 1846, francuska invazija na Honolulu, kao odmazda za lokalne progone katolika i represiju nad francuskom trgovinom. Ravnotežni sporazum iz 1859–1860 uspeo je samo s mukom da stabilizuje odnose snaga. Međutim, 1874. u kontekstu političke nestabilnosti i dvorskih revolucija, na presto stupa kralj Kalakaua. Godine 1875. on uspeva da ispregovara sporazum o trgovinskoj reciprocitetu – ugovor o slobodnoj trgovini između SAD i Havaja, koji je omogućio izvoz šećera i drugih proizvoda u SAD bez carina. Kalakaua je čak postao i prvi vladajući monarh koji je tokom svoje vladavine posetio Ameriku. Državna večera koju mu je priredio predsednik Julisiz S. Grant bila je prva državna večera ikada održana u Beloj kući. Mnogi havajski trgovci bili su spremni da ustupe Perl Harbur Sjedinjenim Državama u zamenu za sporazum, ali je Kalakaua bio protiv te ideje. Sedmogodišnji ugovor potpisan je 30. januara 1875, bez ikakvog ustupanja havajskog tla. Ostrva su dakle ostala strateški važan prostor koji je trebalo obezbediti. Vidimo koliko je ovaj kontekst snažno uticao na sporove oko suvereniteta koje su polagala oba Vrhovna saveta. Konačno, 1898. godine, Sjedinjene Države anektiraju Havaje – i time je priča završena.
Tako, ni istorija Konventa u Lozani ni istorija masonerije ne nastaju niti se oblikuju „u vakuumu“. U kontekstu širenja Sjedinjenih Država ka Pacifiku, volje za kolonijalnim i trgovinskim imperijalizmom, Konvent u Lozani nosio je u sebi svoje neuspehe i raskole. Na isti način, jačanje nacionalne svesti širom Evrope budilo je i irski i škotski nacionalizam, dovodilo u pitanje priznanje suverenosti Engleske nad imperijalnim teritorijama.
Ali, uostalom, zar masonerija nije i sama rođena iz sukoba između Jakobita i Hanoverijana? Zar mistika Hrama nije nastala iz prenošenja (možda bi se moglo reći i zamenjivanja?) pobune Makabejaca protiv Rima na škotski sukob protiv Engleza, stvarajući tako mit o Heredomu u Kilvinningu još u XVII veku?
Dakle, vizija jednog univerzalnog Reda nije tek maglovita utopija, već, kao što je to bilo i za naše prethodnike, kao što to simbolizuje i gradnja Hrama, način da se jedan princip projektuje u vremenski poredak. Juče kao i danas, takva projekcija nužno nailazi na druge vizije – ništa manje istinite, ništa manje univerzalne – ali upravo iz tih susreta, pa i sukoba, rađaju se pokret i energija potrebna da se Tradicija izrazi u obliku. Tako je i sa neophodnim, ali plodnim protivljenjima. Zato Lozana nije bila neuspeh, već tačka kristalizacije i sukoba, koja je omogućila da se principi pokažu u jednoj novoj realnosti – u našoj! Upravo zbog toga ne treba bežati od sukoba, već ući u borbu – ne da bi se drugi uništio, nego da bi se stvorili uslovi za ispoljavanje Tradicije u novim oblicima.
–
Vrhovni savet Francuske zauzima centralno mesto
Izbor Lozane nakon Vašingtona i Brisela, davao je odlučnu prednost Francuskoj, budući da je upravo Vrhovni savet Francuske osnovao Vrhovni savet Švajcarske. U tom trenutku to nikome nije promaklo.
Dana 24. januara 1876, Veliki sekretar Vrhovnog saveta Škotske, Makersi, odgovara Albertu Pajku u vezi sa budućnošću konfederacije nastale iz Lozanskog Konventa: „Videćete za nekoliko godina da će gotovo svi Saveti u svetu biti deo nje, i to svi pod kontrolom Francuza.“ Iako je konfederacija bila sahranjena već sledeće godine, čime je zapečaćen privremeni neuspeh Konventa, sa distance možemo reći da je to ipak bio uspeh, jer je omogućio razvoj Vrhovnog saveta Francuske sve do današnjih dana. Posebno se ne može izbeći utisak kada se uporede žestina i nervoza u pismima Amerikanaca, Engleza i Škota, naspram distance, smirenosti i čvrstine – možda i lažno naivne – Adolfa Kremjea. On ostaje za Jurisdikciju ono što je Gras-Tili bio za Obred: osnivač.
Verovatno je tačno da je ono što se odigralo u Lozani zapravo bilo rođenje jedne široke političke debate oko pojmova regularnosti i priznanja. U tom smislu, Lozana nas vodi pravo ka raskolu iz 1964. godine i ka napuštanju načela Konstitucija iz 1786, koje su obezbeđivale jedinstvo Škotskog obreda u okvirima nacija. Međutim, ta linija podele samo ponovo stavlja na scenu osnovni sukob između Starih i Modernih, onako kako se on već ispoljavao u raskidu između kraljevskih arhitekata Iniga Džonsa i Bena Džonsona u XVII veku. To je sva magija ciklusa i nasledstava: iza sukoba vezanih za određeni kontekst, iza pojmova vezanih za vreme i njihovih pomeranja, duboki problemi ostaju isti i postavljaju pitanja koja se tiču pojedinca, Reda i sveta. U tome se ukorenjuje jedna obaveza – ista za masona XVII veka i za masona XXI veka. Razvoj Vrhovnog saveta Francuske u današnjem vremenu, kroz Međunarodnu škotsku masonsku asocijaciju, ulazi u duboku rezonancu sa debatama Lozanskog Konventa, kao obećanje koje se ispunjava, odjekujući obećanju datom Enohu, Iliji i Davidu i crtajući perspektivu čija je prva linija povučena davno – gotovo juče.
–
Konvent u Lozani i nesreće vremena
Tako, osnovni doprinos koji je doneo Manifest Konventa u Lozani, iako je u početku bio predmet jurisdikcionih sukoba, već od 1877. godine proizveo je ritualnu prekretnicu (aggiornamento/update), jer su sve pomenute reference na Boga u ritualima zamenjene spominjanjem Velikog Arhitekte Univerzuma. Čak su i đakoni, zahvaljujući jednom značajnom pogrešnom tumačenju između engleskog deacon i crkvene funkcije, bili žrtve toga. U kontekstu 1875. godine, to pokazuje da je moguće usuditi se na srednji put!
–
Od 1875. do 1979, prekretnica doba i vrline nepromenljivog okruženja
Bilo je potrebno usuditi se na ovaj izbor srednjeg puta u trenutku istorije koji nije oskudevao u radikalizmima, što dokazuje da put sredine nije mlakost.
Treba podsetiti da je 1875. godine Treća Republika tek počela da dobija ustavne zakone i da je njena budućnost, iako se činila da se učvršćuje zahvaljujući akciji oportunista (budućih radikalnih republikanaca), i dalje bila neizvesna, pritisnuta između partije moralnog poretka, legitimista i drugih bonapartista, i socijalnih revolucionara gurnutih u ilegalu nakon Komune i na pragu da budu poistovećeni s novom međunarodnom terorističkom mrežom. Treba se setiti i da je u to vreme Francuska revolucija, nakon jednog veka potresa i nesreća, sve skupa ugušena u ravnici kod Sedana, od strane većine savremenika viđena kao neuspeh i glavni uzrok nesreća tog doba. Mišle (Michelet) još nije bio tu.
U tom kontekstu, još od 1860, oko ličnosti poput Blankija, svojevrsnog „socijalnog Hrista“ i mučenika napaćenog naroda, masonerija je bila prožeta slobodoumnim i antiklerikalnim idejama, dok je od 1830-ih godina veliki uticaj imala karbonarija, kroz delovanje ljudi poput Filipa Buonarotija, koji je oblikovao demokratski, univerzalni i socijalni projekat po uzoru na strukture iz doba Stjuarta. Malo-pomalo, društva koja su koristila zaveru kao sredstvo tajnosti i ostvarivanja simbolizma odrekla su se svog simboličnog, ritualnog i tajnog sadržaja, zadržavajući revoluciju kao apsolutni cilj oko karizmatičnih političkih figura, poput Marksa ili Bakunjina. Tako su se rodile društvene i političke utopije, proistekle iz tajnih društava s misterijama, udaljavajući radnike od tih društava; spekulativna masonerija postala je aristokratska i građanska.
Međutim, ta novina izazvala je reakciju legitimističkog tabora, tim pre što su 1870. ponovo otkriveni spisi abbé Baruela, a optužbe za zavere protiv Boga koje je kovala „jevrejsko-masonska mreža“ dobile politički oblik i intelektualnu legitimaciju kroz popularne romane i antimasonske i antisemitske spise publicista, koji su bujali u XIX veku. Tu je i Crétineau-Joly sa svojim roman-feljtonom o revoluciji 1848. i ulozi Crkve protiv okultnih društava. Godine 1869. Gougenot des Mousseaux prvi uključuje Jevreje u ovu šemu, možda inspirisan osnivanjem Alijanse izraelske univerzalne u Parizu 1860. Kako god, on je začetnik modernog judeo-masonskog zavereničkog mita, svojevrsna spona između Baruela i Protokola sionskih mudraca. Dodajmo tome i seriju papinskih bula koje su osuđivale masoneriju 1821, 1849, 1854, 1863. i 1865. godine. Tako su ovi „autori“ izveli antimasonstvo iz satanističkog i romantičnog okvira u kojem se dotad kretalo i uveli ga u politički kontekst. Falila je još samo Drajfusova afera da delo bude zaokruženo, a Niče je već bio spreman da sahrani Šopenhauera6.
Upravo u ovom kontekstu pojavljuje se i afera Taksil/Dr Bataille, koja od Alberta Pajka pravi velikog satanističkog vođu „Paladista“ — što pokazuje da ta afera, iako anti-masonska, ima više slojeva.
Tako je između dva stuba — crvene revolucije i belog integralnog katolicizma — izbor Velikog Arhitekte Univerzuma bio takođe izbor srednjeg puta između Vere i Razuma, što odgovara duhu vremena i usporenoj sekularizaciji društva u XX veku, oličenoj u Francuskoj kroz koncept „smirene laičnosti“. To izgleda potvrđuje izbor lične duhovnosti u potrazi za zajedničkim, univerzalnim dobrom.
Čovek bi mogao reći da se danas ništa nije promenilo u odnosu na 1875. Teorije zavere se i dalje prodaju, publicisti takođe, a mase ostaju revolucionarne.
Ipak…
Godine 1979, gotovo tačno vek nakon Lozane, posejane su klice naše budućnosti. Te godine Jovan Pavle II postaje papa, označavajući povratak borbene Crkve, naročito na istoku. Iran uvodi prvu šiitsku islamističku teokratiju, dok će atentat u Meki primorati Saudijsku Arabiju da otvori režim prema vehabizmu. Konačno, SSSR napada Avganistan, pripremajući povratak Velike Igre. Scena je bila postavljena. Falio je još samo pad Berlinskog zida i globalizacija da bi se srušile socijalne utopije i poljuljali nacionalni identiteti nošeni vetrovima otvorenih granica. Globalizacija, parodija univerzalnosti, tada nas je pozvala da „bacimo bebu zajedno sa prljavom vodom“.
Buđenje nacionalizama pratilo je buđenje religija, kao nosilaca identiteta. Da li je to bio poslednji trzaj sveta u procesu sekularizacije i/ili buđenje duhovnosti u svetu koji se doživljava kao previše materijalan i obeležen postkolonijalnim7 dominacijama — ostaje neizvesno, višeznačno, ali neizbežno.
Paradigme su se zaista promenile uprkos simptomatičnim ponavljanjima. Između individualne težnje jednih i nacionalnog ili plemenskog povlačenja drugih, da li Veliki Arhitekta Univerzuma i dalje može da bude to nepromenljivo središte, put između duhovnog ostvarenja i vremenske borbe? Može li „arhipelagizovani“ svet da ima centar? Kako tražiti Istinu u doba post-istine?
–
Od mesijanizma do duhovnosti preko Vitezova Templara
U stvari, između mesijanske i političke vizije Templara i Konventa u Lozani, stvari su se znatno promenile u evropskom geopolitičkom okviru u kojem svaka država takođe ima svoju ulogu. U stvari, još od 1775. godine, dakle jedan vek ranije, nada u restauraciju jakobitske dinastije na engleskom prestolu bila je definitivno sahranjena. Kao posledica toga, prirodno se postavlja pitanje o svrsi celog sistema – loža i upotrebe rituala – u trenutku kada je projekat koji ih je stvorio i davao im smisao nestao. To je bilo tim zabrinjavajuće što se tadašnja situacija nije svodila samo na binarni sukob između „Starih“ i „Modernih“. Iluminizam je cvetao u XVIII veku, a inicijacijski sistemi su se množili. Od 1766. godine Martinèz de Paskvali je u Bordou uspostavio svoj mistični sistem, koji je ulazio u konkurenciju sa „Clermont“ obredom, u kojem je intenzivno regrutovao. On je naročito privlačio Vitezove Kadoša, koji su u Koen sistemu videli operativnu logiku daleko privlačniju od one koju je nudio stepen praktikovan u Velikoj Loži. Upravo zbog toga će stepen Kadoš ubrzo biti odbačen, osuđen i gurnut u zaborav, dok je Luj XV zabranio praksu Koen sistema unutar masonerije. To je potom dovelo do osnivanja Reformisanog Škotskog Režima (Régime Écossais Rectifié) oko Žan-Batista Vilermoz-a u Lionu.
Godine 1771. Savalette de Langes formira, polazeći od lože „Des Amis Réunis“, sistem Filaleta (Philalèthes). Osim toga, od 1776. godine, Kaljostro (Cagliostro) je putovao Evropom promovišući egipatski obred, osmišljen dobrim delom u Londonu, dok se Švedska povlačila u švedski obred, koji je želela da učini nezavisnim i nacionalnim, nasledstvom Swedenborga. U Carstvu se nametnula Stroga Templarska Poslušnost (Stricte Observance Templière), a Adam Vajshaupt (Weisthaupt) je 1776. osnovao Red Perfektibilista (l’Ordre des Perfectibilistes) , matricu budućih i kratkovečnih Iluminata Bavarske, raspuštenih 1785. godine, a čiji trag, međutim, od 1980-ih hrani ponovno bujanje svetskog zavereništva.
U stvarnosti, dve koncepcije Prosvetiteljstva tada se sukobljavaju: racionalistički i filozofski pravac, koji su već nosili „Moderni“, a čiji je model bila Kraljevska Akademija nauka (Royal Society) koju su preuzeli; i mistični, spiritualistički iluminizam, raznolik i rascepljen, čiju je atomizaciju upravo olakšao kraj jakobitskog projekta.
Bilo je, dakle, neophodno definisati nove temelje i ciljeve, i pokušati da se objedini taj raznoliki skup. Kraj XVIII veka obeležiće, stoga, prvi veliki Konventi, čiji su ulozi bili ideološki, i oni će postaviti kamene temeljce onoga što će masonerija biti u XIX i XX veku.
Tako se 1778. godine otvara Konvent Galije (le Convent des Gaules) ili Konvent u Lionu, na inicijativu vojvode od Braunšvajga (Brunswick); 1782. godine Konvent u Vilhelmsbadu, i na kraju, 1785. godine, Konvent u Parizu.
Ako bismo ukratko rezimirali suštinu tih debata, koje na prvi pogled deluju udaljene od naših današnjih briga, mogli bismo ipak primetiti da one potvrđuju liniju koju je zastupao Žan-Batist Vilermoz, koji je nastojao da nametne model Dobrotvornih vitezova Svetog Grada (Chevaliers Bienfaisants de la Cité Sainte). Ideološka matrica ovog sistema zasnivala se na stavu da je masonerija spiritualistička, hrišćanska, i da je templarsko viteštvo samo uslovno istorijsko nasleđe, iz kojeg treba zadržati jedino duhovni smisao. To je rođenje jednog teozofskog pravca, koji se poziva na „duh hrama“, a ne na direktnu lozu porekla. Ova se pozicija sukobila sa stavom Filaleta, koji su, preko Žan-Lui Bejerlea u Vilhelmsbadu, smatrali da masonerija potiče iz direktne loze templara, čuvara tradicije, nauka i tajni, i da stoga ima politički projekat: povratak pravog kralja, svrgnutog od strane nevernog kralja. U tome se prepoznaje, na neki način, preformulisanje jakobitskog projekta.
Tako se sve više otvarao jaz između spiritualističke masonerije, ukorenjene u adamitskom mitu, čiji je cilj bio omogućiti svakome da dostigne Hrista, i templarske masonerije, koja se pozivala na vremensko nasleđe templara i bila upisana u politički i subverzivni projekat, želeći da nastavi jakobitsko nasleđe, da uspostavi na zemlji idealni grad, u viziji povratka „velikog kralja“ kao ključa za povratak zlatnog doba. Na Konventu u Parizu, manevri Velikog Orijenta da pridobije Filalete i ujedini visoke stepene masonerije oko te direktne templarske loze doveli su do potpunog raskida sa modelom koji je predlagao Vilermoz.
U svetlu tog nasleđa, može se smatrati da je Konvent u Lozani omogućio potpuni preokret situacije. Izlazeći iz strogo hrišćanske konfesionalne dimenzije, on je omogućio da se izvuče i rehabilituje stepen Kadoš, koji se dotad smatrao previše „sumpornim“ u političkom smislu, da bi se uveo u dimenziju više duhovnu – onu duha hrama, a ne neku neotemplarsku lozu porekla. Konvent u Lozani će, dakle, omogućiti ponovno otkrivanje tridesetog stepena i prenošenje njegovog smisla u obnovljenoj dijalektici između duhovnosti i delovanja u svetu. To je bio upečatljiv obrt, ali onaj koji je omogućio da ovaj obred „Starih“ postane ono što jeste danas – obred odlučno spiritualistički, oslobođen političkih okolnosti i mišljenja. Otuda, on može da prihvati univerzalistički projekat, jer je multikonfesionalan i nije potčinjen potresima evropskih politika, vraćenih svojim trenutnim i prolaznim sudbinama. To je projekat duha i viteških vrednosti, projekat koji tek treba definisati. Primećujemo, dakle, da ovde nije reč o sukobu između teista i deista, religioznih ili materijalista, već da se linija razdvajanja u stvari nalazi u vezi ili raskidu između vremenskog i duhovnog: između onih koji žele da obnove svet u njegovom „zlatnom dobu“ i onih koji žele da obnove Prvobitnog Čoveka.
Kao takav, obred koji smo nasledili je deo univezalističke vizije i vremenskog reda. Međutim, njegovi temelji su ukorenjeni u duboko mističnu i političku imaginaciju, na neki način povezano sa onim što se ponekad naziva Tradicija.
–
O Carstvu…
„Ni more, ni širina kontinenta ne mogu biti prepreka sticanju građanstva. U ovom carstvu, Azija nije odvojena od Evrope. Sve je otvoreno svima. Nema nikoga ko, dostojan vlasti ili poverenja, ostaje stranac. To je univerzalna demokratija.“
Tim rečima je Elius Aristid (Ælius Aristide) opisao Rimsko carstvo u II veku posle Hrista. Paradoksalno, često se smatra da je pojam univerzalizma proizvod humanizma, Renesanse, a zatim i Prosvetiteljstva XVIII veka. U stvarnosti, univerzalizam je rođen i ukorenjen u jednom snu i jednoj stvarnosti ubrzo izgubljenoj: Rimskom carstvu!
Pored toga, Konstantinovo obraćenje dalo je tom snu novu dimenziju i postavilo hrišćansku i hristološku dimenziju u samo srce univerzalističkog pojma. Kraj Carstva, premda je za nas fundamentalna podela, za to doba to nije bio slučaj. Strukture Crkve, tada već uspostavljene, obezbeđivale su neku vrstu kontinuiteta, sve dok Karlo Veliki (800. g.) nije osavremenio avgustinijanske vizije u „Božjem Gradu“: civitas Dei naspram civitas terrena, grada materijalnog i zlog, dok prvi „Veliki Karlo“ nije ostvario san o novoj realnosti: car hrišćanin koji će biti branilac civitas Dei. Sve je to počivalo na lažnoj Konstantinovoj donaciji, koja je u prvom trenutku dozvolila tvrdnju da je Crkva nasledila vremensku vlast, a koja je, pod Karlom Velikim, postala premeštanje iz Istoka u Zapad – obećanje, od Hesioda do Danila, preko Platona i Ovidija, o obnovljenoj univerzalnoj vlasti i novom zlatnom dobu. To je, međutim, bio samo uvod u veliki raskol iz 1054. godine! Velike ideje već su u sebi nosile seme velikih podela.
Srednji vek će, zatim, obeležiti još jedan prelaz: od careva juga (rimskih) ka carevima severa (germanskim). To će hraniti sukobe između dve vlasti, koji će kulminirati sporom oko investitura i završiti se političkim kompromisom, Vormskim konkordatom (le concordat de Worms), da bi ponovo izbili kroz rat između gvelfa i gibelina (guelfes et gibelins), sa Fridrihom II kao centralnom figurom. Novost ovde jeste to da car postaje izvor zakona i da od njega potiče sva pravda. Car postaje neophodni, pravedni i proviđenski vladar. Vladar je modelovan po uzoru Adama, prvog kralja neposredno pre Pada, a carska funkcija postaje obnavljanje sveta u to prvobitno stanje, u zemaljski raj, koji sada zamenjuje zlatno doba Starih, dok sam car postaje oslobodilac i Hrist u vremenskoj dimenziji.
Renesansa će doneti kraj tog univerzalizma. Petrarka, iako ponovo sanja o vladavini mira i pravde, uslovljava ga stvaranjem ujedinjene Italije. To je kraj premeštanja sa juga na sever i znak da novoformirana kraljevstva i države počinju da se nameću, integrišući u svoju korist ponekad i carsku mistiku – kao što je bio slučaj sa Francuskom, koja je podsećala da je Karlo Veliki pre svega bio franak. Renesansa pravi od Srednjeg veka „mračno doba“, ponovo otkriva Antiku i prvi put uspostavlja u svesti da je Rimsko carstvo okončano 475. godine. Renesansa je nacionalna i „rimska“: nakon Petrarke dolazi Makiaveli.
Međutim, Germani i severni svet malo su se zanimali za taj pogled i bili su nezainteresovani za „sahranu imperijalnog sna“, koji je tamo još jedini predstavljao političko jedinstvo. Odgovor dolazi od Erazma, koji miri sve predlažući Evropu univerzalističku, ne više pod vlašću jednog suverena, već savez hrišćanskih prinčeva koji dele isti cilj, istu viziju, iste vrednosti: evropsku konfederaciju. Univerzalna monarhija ustupa mesto slozi hrišćanskih prinčeva. Ova vizija ostaće fundamentalno prisutna i u XVIII veku (u Sjedinjenim Državama) i u XIX veku u Evropi – od Ujedinjenih Država Evrope Viktora Igoa do konfederacije Konventa u Lozani. Ali da ne žurimo – građevina je još uvek bila nedovršena.
Tri godine nakon ovog pisma Erazma8, Karlo V je bio krunisan za cara i ponovo je dao telo jednom imperijalnom fantomu za koji se mislilo da je zauvek sahranjen. Savršeni i pravedni car, vitez, hrišćanin, nosilac zlatnog runa, koji se na kraju povlači u pustinju – s njim je carstvo ponovo dobilo svoju religijsku snagu: Crkvi, kao duhovnom i mističnom telu, pripadali su principi i autoritet; caru, hram, kao vremenska realizacija mira i jedinstva. Tako se mistika hrama uključuje u univerzalni plan božanskog grada sišavšeg na zemlju, raskidajući s nemogućom avgustinijanskom podelom dva grada. Carev amblem ilustruje ovu viziju i koristi simbolizam koji nam nije stran.
Ovaj kulturni, mistični i simbolički supstrat podržava obnovu spisa o božanskom gradu i njegovom dolasku, u mesijanskoj viziji koja spaja hebrejsku i hrišćansku tradiciju – od Koloninog Polifilovog sna [Francesco Colonna, 1499.] do Kampanelinog Grada Sunca [Tommaso Campanella, 1602.] Upravo taj supstrat hrani nastajanje škotizma, u kontekstu sukoba između Škotske i Engleske. Naime, Jakov VI i Prvi Stjuart nasleđuje 1603. godine Elizabetu I Tjudor – poznat nam je nastavak priče. Elizabeta je igrala na iste mistične i simbolične motive kao i kralj Karlo V Mudri. Ali s jednom dimenzijom koju on nije mogao imati: bila je žena.
Treba li podsetiti da je Elizabetin moto bio Deus meumque Jus (Deo et mon droit – Bog i moje pravo)? Kada Vergilije u svojoj Četvrtoj eklogi hvali Avgusta, on slavi vreme Device, Saturnovo doba. U konstantinovskoj mistici, ako su Rimljani vladali svetom, to je bilo zato što ih je Proviđenje izabralo; znak za to bio je što se Hrist rodio pod vladavinom rimskog kneza – a razapinjanje se, na neki način, zaboravlja. Tu sliku preuzima Danteov Vergilije; to je slika koja je napustila ljude s dolaskom gvozdenog doba, i to je slika koja treba da se vrati. Za Dantea, to je Astreja, Pravda, ona koja vlada u zlatnom dobu Saturnovih vremena i obezbeđuje mir u kosmosu.
Ova slika odgovara i jednoj uobičajenoj predstavi u poznom srednjem veku, u prelaznom razdoblju između Petrarke i Erazma: Evropa, koja izlazi direktno iz antičke mitologije prema mitu o podeli Istok–Zapad, štiti i zaklanja svojim plaštom iskićenim zvezdama nastajuća kraljevstva. Boginja koja upućuje istovremeno na Danteovu Astreju i na Devicu, Mariju. Hrišćanstvo ponovo preuzima i prevazilazi antički mit.
Vredi primetiti da je u Francuskoj, koja nije bila pošteđena imperijalnog sna, Katarina Mediči bila ta koja je obukla odore – ne Device Astreje, već Udovice, udovice Anrija II, i tako preuzela status kraljice majke, da ne kažemo Majke Zemlje, pod likom Junone, izvučene iz stihova Ronsara, a ipak nositeljke istih vrednosti kao Astreja: pobožnost, ali u službi mira i univerzalne sloge protiv verskog rata među državama. Godine 1572, trijumfalna kapija posvećena Karlu IX predstavlja je na svom vrhu između dve kolone, uz urnu koja sadrži jedno srce – „deca udovice“ nisu daleko.
Vidimo, dakle, da se sukob između starog imperijalnog sna i nove realnosti modernih država razrešava u vertikalnoj artikulaciji ženskog principa, koji oličava pravdu i u svom osnovnom principu objedinjuje i uravnotežuje države – nosioce muške vlasti. Tu smo u samom srcu sna o konfederaciji!
Naravno, Francuska revolucija, želeći da izveze Prosvetiteljstvo vojno i politički, zaboravljajući „kamen temeljac“ koji je predstavljao kult Vrhovnog Bića (tropizam koji će preuzeti Napoleon), ubrzava kraj tog sna. Carstvo postaje samo proširenje i širenje države. Kratkotrajna i mistična Sveta alijansa nije mogla da se održi pred „velikom igrom“ koja se formirala 1830-ih, s pogledom uprtim na Istok, zapušten od strane „bolesnika Evrope“ – Osmanskog carstva. Kolonizacija Afrike i Azije zapečatila je rivalstva između država koje su sve postale imperijalne.
Godine 1875, nakon bonapartizma, taj san više nije bilo moguće oživeti. Čak i ako su se pojavljivale nove formulacije, poput sinarhičkog modela koji je Sen-Iv d’Alvejdr (Saint-Yves d’Alveydre) želeo da učini osnovom ustava Treće Republike zasnovane na devizi Sloboda – Jednakost – Bratstvo, to možemo posmatrati kao suptilno objašnjenje predloga Vrhovnog Saveta Francuske da se upravo ta deviza učini i devizom Reda. Ipak, kao što pokazuje kontekst Konventa u Lozani, jasno je da se on pojavio u jednoj novoj realnosti, u koju je udario: pojavi novog imperijalizma – političkog, ekonomskog, kulturnog i kolonijalnog – zasnovanog na konceptu nacionalizma moći. Upravo je to ono što je osujetilo Konvent i dovelo do raskola među jurisdikcijama. Ipak, politička i prolazna igra nije bila sve. Iznad toga, ostala je ideja. Na svoj način, koncept suverenih i nezavisnih jurisdikcija, slobodno ujedinjenih u evropskoj i svetskoj konfederaciji, odzvanjao je usamljenom snu Viktora Igoa o nastanku, kao u Americi, Ujedinjenih Država Evrope. Vertikalnosti Stvaralačkog Principa odgovara horizontalnost jurisdikcionih struktura. Prisustvu/odsustvu u Svetinji nad svetinjama odgovara čitava kraljevska umetnost.
Da bismo završili ovu građevinu, moramo ubaciti veliki novi koncept koji je iznikao iz Renesanse i Prosvetiteljstva: pojedinac, mason 21-og veka.
–
… i o Gradu
Na kraju, naša istorija nas primorava da preispitamo vezu između poretka i grada – vezu upisanu u dugu vremensku liniju i koja jedina može da nam omogući da prevaziđemo potrese istorije, čiji je Konvent u Lozani primer, pa čak i simptom ili znak.
Na neki nas način, potrebno je da se vratimo na početnu tačku i ponovo preispitamo Tradiciju.
Naš Red tako kao svoj osnov uzima graditelje, upisujući nas u tradiciju civilizovanja. Prvi graditelj je Kain. Ali taj mitski lik upućuje na istorijsku lozu – lozu Kajina (Qayin), što je ime plemena Kajinita (Qayïnites) ili Kenita (Quénites). Ovi Keniti9 su, takođe, bili civilizatori, metalurzi i kovači. Kamen graditelja, kamen koji je najpre pao s neba, materia prima evocira pojavu Principa u materiji. Kovačnica, kroz upravljanje vatrom i preobražavanje materije vatrom-Svetlošću, uvodi nas u preuređenje sveta od strane čoveka i uključuje i njegovu slobodnu volju – to jest, preoblikovanje materije prema njegovoj sopstvenoj meri.
Najnovija istoriografija, filologija i arheologija sugerišu da su ti Keniti mogli biti nosioci jedne izvorne tradicije kovačnice, inicijacijske i zatvorene, koja je u osnovi jevrejske religije, objavljene onako kako je poznajemo i kako se otkriva u Starom zavetu koji čuva trag o Kenitima, ali u obliku neizgovorenog, praznog prostora – Maqom! To sugeriše da su religije nastale iz širenja, pa čak i otkrivanja znanja i doktrina kovanih u zatvorenim i tajnim krugovima. Upravo je u tom plemenu, kako se smatra, skovano i stapanje kultova El i Jahve, boga do tada nepoznatog masama. U tom smislu može se tumačiti i ono što Mojsije prima: „To je moje Ime odvajkada, moje sećanje iz pokolenja u pokolenje10“. Na isti način, Bog se otkriva kroz ime Ehieh11 – Ja jesam). A koren reči HWY (ﬣוּיִ) odnosi se i na duvača, tj. kovača, dajući tako Bogu glavno obeležje – Boga vatre, živog oblika Svetlosti. Da odemo još dalje: kult o kome je reč bio je centriran oko kovanja bakra u šatoru u pustinji! Reč je o procesu nazvanom natprirodnim, tj. onom koji čita i uključuje prirodni fenomen kao autentičnu manifestaciju višeg plana. Kada je taj kult postao javan, tj. otvoren drugim ljudima osim onih iz zanata, vatra kovačnice koja čini Boga prisutnim postala je, supstitucijom, Svetlost – ali u isto vreme i odsutna svetlost, otkrivajući transcendentalnu prirodu principa, dok je istovremeno odvajala ljude od njega. To je izvor teme o izgonu Šehine. U izvesnoj meri, posmatramo isti proces u prelasku iz operativne u spekulativnu masoneriju. Taj proces nastaje u vreme reforme cara Josije, koja briše metaluršku dimenziju kulta i rađa novi Zakon.
Ako sam napravio ovo skretanje koje nas, ipak, vraća u centar, to je da bih naglasio jedan osnovni aspekt.
Ovaj proces savršeno ilustruje napetost između centripetalnih i centrifugalnih sila koje u igru uvode Božanski zakon u domenu ljudskih zakona. Utoliko pre što Keniti, iako nestali iz Istorije, nisu nestali iz Tradicije, jer smo mi njihovi naslednici. Njihova etika, spojena s njihovom praksom, vodila ih je da smatraju da istinska inicijacija čini nepotrebnom svaku centralizovanu državnu strukturu vlasti. Ovaj aspekt još je vidljiv kroz Mojsijev dekalog. Tako je zapovest „ne poželi ono što pripada tvom bližnjem12“ primer za to: ona podrazumeva da čovek sam ovlada svojom mišlju, a to se ne može sprovesti u ljudski zakon – osim u državi koja bi uvela zločin mišljenja, a protiv takve države masoni su se zakleli da će se boriti. Etika Kenita ih, dakle, vodi ka oslobađanju i od ljudskih zakona i od kultova bilo koje vrste, kako bi sproveli etiku odgovornosti zasnovanu na odnosu između pojedinca i zajednice, s jedne strane, i višeg i nižeg, s druge.
Značajno je da se ciklus koji se zatvara odnosi na tradiciju Kenita. Etika odgovornosti i prestupa, koja je stvarala oblik antropocentrične civilizacije (uključujući, uostalom, i mesijansko viđenje koje se postavlja umesto jednostavne proročke dimenzije) i ovladavanja materijom kako bi je vratila njenoj pravoj meri, sada je na izmaku. To znači da su sile ekspanzije ovog ciklusa na ivici da dostignu svoje granice, što se ogleda i u ekološkom pogledu i u političkim oblicima naših Država.
U tom kontekstu, istovremeno slučajnom, ali duboko tradicionalnom, proslava 150 godina Lozanskog konventa, ma koliko delovala trivijalno, predstavlja primer. Jer, 1875. godine, ovaj Konvent potvrđuje usvajanje naziva Veliki Arhitekta Univerzuma, Stvaralački Princip. Daleko od realnosti epohe, ono što je od toga ostalo, za neke izgleda kao prestup u odnosu na hrišćanske korene Obreda. Ta zamena je u stvari upisivanje Obreda u prelaz iz jednog oblika u drugi. Naime, taj naziv, nekonfesionalan, koji je s jedne tačke gledišta kamen koji su odbacili graditelji (anglo-američki), treba da postane ugaoni kamen na kojem će biti izgrađena sledeća crkva, kako god se ona zvala. Prečesto, naša odbrana tradicije svodi se na odbranu prošlih i nestalih oblika, dok mi nosimo nepromenljive principe, klice novih oblika koji će naći svoj put ka svetu. U snazi, on će učvrstiti Ime Velikog Arhitekte Univerzuma. Reč nije izgubljena u prošlosti – ona je da se oblikuje u onome što tek dolazi.
To je put koji su trasirali naši prethodnici koji su sebe nazivali filozofima prirode, to je put Hermesa.
–
Zaključak: škotski mason XXI veka, postignuće jednog i svega
Ako se često govori o duhu Prosvetiteljstva koje se okrenulo od univerzalističkog hrišćanskog modela, rođenog iz otkrića Amerike od strane Evropljana, pojave Reformacije i razaranja Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648, vestfalski (Westphalie) mir koji je uspostavio prvu predstavu o međunarodnom pravu), često se zaboravlja da je Prosvetiteljstvo uistinu bilo višestruko.
Englesko Prosvetiteljstvo jeste, zajedno sa slavnom revolucijom 1688, predstavljalo priliku da se uspostavi novi model ustavne monarhije, koji omogućava usklažen i miran odnos između Države i religije. Razum dolazi da istovremeno potvrdi, meri i ublaži ushićeni hrišćanski duh i u tom smislu se koristi pojam „deistička religija“. Engleska nit ukorenjena je u nemačkom Aufklärung-u Svetog rimskog carstva, koje je započeo Lajbnic, učitelj Emanuela Svedenborga, za koga znamo da je bio aktivni činilac u formiranju i životu Škotizma. Suočen sa Svetim rimskim carstvom više rascepkanom nego ujedinjenom, Lajbnic piše 1710. u svojoj Teodiceji: „Počeo sam da u svetu vidim red i istinu, koji su mi se ranije ukazivali kao lavirint.“ Ordo ab Chao.
U Francuskoj, Prosvetiteljstvo je najpre obeleženo radikalnom kritikom religije, obeležjem koje i danas deli masonsku raspravu i objašnjava zašto će tema Velikog Arhitekte Univerzuma biti odbačena, jer nije shvaćena od strane Anglosaksonaca13.
Ipak, ovi pokreti obeležavaju rođenje emancipacije pojedinca putem razuma. Sam termin dolazi od ratio, tj. proporcija, shvaćene kao alat i sposobnost merenja, proveravanja i uspostavljanja harmoničnih odnosa između celine i njenih delova. Tako, mason XXI veka ne može da se uklopi ni u šta drugo do u poredak XXI veka, utemeljen na principima koji su formulisani u Lozani, jer ti principi nisu bili dati za 1875, već upravo za naše vreme.
Zaista, projekat konfederacije, iako neuspešan 1875, danas se ostvaruje kroz Međunarodnu škotsku masonsku asocijaciju, okrenutu ka zemljama koje još uvek teže da uhvate duh Prosvetiteljstva kako bi se oslobodile od još uvek teških religijskih i političkih struktura.
Veliki Arhitekta Univerzuma čuva multikonfesionalnu otvorenost i time štiti individualnu slobodu, dok stvara odnos prema svetome i jednom Transcendentnom Principu, u svetu koji traži sakralnost, a da pritom ne žrtvuje korpus ljudskih prava, koja su, u jednom čudnom paralelizmu, samo sekularizovana i od vere oslobođena verzija hrišćanskih vrednosti.
Tako, vertikalni Princip i horizontalne jurisdikcione strukture nude protivtežu parodijskoj globalizaciji i njenim raspravama, kako bi oživele osnovni mit koji se nalazi u samoj dubini zapadne tradicije. Suočeni s buđenjem religijskog, nosioca identiteta, naš Stvaralački Princip teži ka Jedinstvu. Suočeni s povratkom imperija i „Velike igre“, konfederalni model nadahnjuje red i slobodu i treba da ostane putokaz strukturama poput Evropske unije, koja je takođe prožeta, uprkos teškoćama, istim temeljnim idealom. To je evropski put, Evropa, sestra Azije, naslednica sna Rimskog carstva i boginje Astreje, koja narode pokriva svojim azurnim plaštom.
Najzad, i ne najmanje važno, univerzalno danas stoji pred ekološkim pitanjem. Iza antropocena i industrijske ere, dolazak monoteističkih religija transcendentnog karaktera doneo je novi paradigmu, koja je od prirode načinila objekat podvrgnut ljudskoj kontroli, čoveka postavljenog u centar sveta. Taj ciklus se danas završava i ponovna politizacija prirode, čin vraćanja prirode u status subjekta, a ne objekta, prolazi kroz povratak imanentnim shvatanjima, filozofijama i ideologijama. U svojim višestrukim dimenzijama, Veliki Arhitekta Univerzuma objedinjuje i transcendentnu vertikalnost i imanentnu horizontalnost, kao što pokazuje osamnaesti stepen ili pristupi razvijeni u XVII veku kod Jakova Bemea. Još više, devica pravde Astreja, dugo udaljena u vidu zaštitničkog i prošlog sećanja, mora da se vrati na zemlju, na svoju zemlju-majku. To bi mogao biti smisao, ovde i sada, mistike hrama, koji u svojoj konačnosti treba da ostvari povratak Šehine u njenu Svetinju nad svetinjama i da okonča njen egzil. To je značenje silaska Nebeskog Jerusalima, povratak novog zlatnog doba, u prirodi koja nosi imperijum Evrope, plašt mita koji pokriva istoriju sveta, preko mosta između Istoka i Zapada.
Nova ruža vetrova, novo zlatno doba i doba svetlosti – ako masoni poznaju svoju dužnost. Radi se, dakle, o dovršavanju građevine na gradilištu čiji je kamen temeljac položen pre dvesta godina, čiji su obim zacrtali masoni 1875, a mason XXI veka mora da je usavrši svojim zalaganjem i borbom, slobodno, u nadi, sa čvrstom i razumnom verom, ukorenjenom u uverenju da na tom gradilištu taj mason nije sam.
–
1Međutim, Ritual je dovoljan da nas upozori na takve strasti, naročito u 9-om i 14-om stepenu.
2Može se primetiti da „Auld Alliance“ potpisan u 13-om veku između Francuske i Škotske pothranjuje konfuziju između ove otvoreno religiozne politike i modela apsolutizma, koji je na kraju odveo te dve države na pogrešnu stranu istorije.
3Nije li Charles Nicoulaud izvestio o ovoj rečenici izgovorenoj za vreme inicijacije Emira Abd El Kadera godine 1864: „Zar mi nemamo istog Boga!“
4Moglo bi se reći da, budući da su strogo vertikalne po prirodi, ove religije indukuju jedan odnos sa materijalnim svetom koji je sada strogo horizontalan, na taj način duboko menjajući onaj odnos indukovan pomoću tradicionalnih „ciklologija“.
5Fascinantno je primetiti da je naš Ritual izgleda zadržao sećanje na proces koji je nakon toga potvrđen od strane najnovije historiografije (vidi dela Thomas Romer-a).
6U tom kontekstu je Taxil/Dr. Bataille afera nastala, koja je učinila Alberta Pajka velikim satanističkim liderom Paladista, pokazujući da je ta afera, uprkos svom antimasonskom izgledu, imala više ravni a ne samo jednu.
7Da rezimiramo kontroverzu Olivier Roy/Gilles Kepel.
8Erasmus, Opus Epistolarum, citat prema Francesu Yatesu.
9Naziv ovog plemena se pominje u Starom zavetu (1. Samuilova 30:29). Daničićev prevod njihove gradove naziva „kenejskim“, dok ih prevod Kršćanske sadašnjosti naziva „keniskim“. Prim. prev.
10Izlazak 3,15.
11Izlazak 3,14.
12Izlazak 20,17.
13Tekuće debate između francuskog i anglo-saksonskog modela sekularizma su samo odraz ovoga, gde francuski sekularizam štiti državu od religija, a američki moder štiti pojedince i njihova religozna uverenja od države.
