Misli i ideje i njihovo iznošenje, razmena i evaluacija pokretač su ljudske civilizacije. Ove božanske osobine imamo zahvaljujući neiscrpnoj mudrosti Velikog arihekte i mi smo dužni da ih koristimo, negujemo i čuvamo. Različiti koncepti do kojih dolazimo su bezvredni bez onoga ko ih čuje i razume. Mogućnost slušanja, razumevanja i spoznaje često bivaju sputani destruktivnim osobinama u nama, jer, da bismo razmenjivali mišljenje, moramo krenuti od premise da postoji šansa i da smo u krivu, od premise koja otvara vrata istinskoj mudrosti – kako se boriti sa sopstvenom sujetom. Obraćanje poštovanoj Loži prilikom afilacije započeo sam s nekoliko rečenica kojima sam namenio ulogu temelja na kojem ću napisati ovo promišljanje.
Ponoviću ih…
Bratstvo nas uči da gradimo i da uzdižemo, i sebe i svet oko nas, svakim činom i svakom rečju. Uči nas i da razumemo tišinu, i da čujemo neizgovoreno. Podučava nas samospoznaji i razumevanju naše uloge u univerzalnom planu izgradnje. Podseća nas na važnost uravnoteženog osećaja sopstvene vrednosti i tome da se čast zaslužuje isključivo kroz delovanje u skadu sa vrlinama. Podseća nas da se harmonijom, umerenošću i skromnošću može suprotstaviti ljudskim manama koje nas udaljavaju od razvoja unutrašnjih vrlina i sklada u zajednici.
U najširem smislu, sujeta se vezuje za opsesiju sobom, sopstvenim izgledom, dostignućima ili društvenim statusom. Ona je, po Frojdu, zaštitni mehanizam koji kompenzuje unutrašnju nesigurnost (ili prazninu) kroz preterano isticanje svog uspeha ili statusa u nastojanju da se dobije potvrda od sredine. Psiholozi razlikuju adaptivnu i disfunkcionalnu dimenziju sujete. Umerena potreba za validacijom može podstaći jedinku da napreduje, ali prerastanjem u prekomerni oblik može se ispoljavati i kao konstantna potreba za perfekcijom u cilju dobijanja priznanja, neprijateljskog stava prema drugima iz straha od nadmašivanja i, na kraju, do fokusiranja na sebe uz potiskivanje sposobnosti da se prepoznaju i razumeju potrebe drugih. Kao koncept ima duboke korene u istoriji ljudske misli, kroz sve epohe. Od antike, preko introspektivnog usmerenja na Boga tokom srednjeg veka, renesanse, prosvetiteljstva kada razum postaje najvažnije oruđe samospoznaje, preko Kantovog koncepta moralne autonomije, pa sve do današnjice, kada su društvene mreže preuzele ulogu indikatora socijalne potvrde na način da omogućavaju korisnicama da kreiraju pažljivo osmišljenu verziju sebe i da se u virtuelnoj areni socijalnog poređenja suoče sa idealizovanim prikazima drugih.
Sujeta je suptilna i ne prepoznaje se lako jer se može maskirati u težnju za postignućima. Ona je hrana drugim destruktivnim osobinama. Sa njom su u tesnoj vezi oholost, zavist i sebičnost, osobine sa kojima deli isti koren – preteranu vezanost za ego i sliku o sebi. Kada osoba ne dođe do željenog priznanja ili se suoči sa neuspehom sujeta inicira ogorčenost. Sujeta često deluje i kao unutrašnji motivator za pohlepu i sticanje materijalnih ili društvenih “trofeja” koji bi trebalo da potvrde vrednost sebe u očima drugih. Ona zaslepljuje i prisiljava na identifikaciju sa maskom stvorenom za spoljašnji svet.
Sujetu, koja je samo jedan od izazova koji svaki brat mora prevazići na svom putu samospoznaje i duhovnog napretka pokušaću da istražim kroz prizmu moralnog razvoja i etike vrlina – dakle uz pomoć Aristotelovog racionalnog i analitičkog pristupa, kombinovanog sa težnjom za harmonijom, moralnom čistotom i samodisciplinom, odnosno pitagorejskom Harmoničkom filozofijom. Ova dva pravca imaju različit pristup ovom univerzalnom problemu i načinu za njegovo prevazilaženje. Naše je da izmerimo u kojoj meri integracija ove dve perspektive pruža praktične smernice za život i rad na samome sebi. Aristotel je u svojim delima istraživao razne ljudske osobine, sujetu (grč. kenodoksia, prazna čast) direktno nije definisao, ali se u njegovim raspravama javlja kao ekcesna manifestacija ponosa, oblik arogancije, odnosno predimenzionirani osećaj sopstvene vrednosti (često bez stvarnog osnova) i ona predstavlja odraz nesklada između razuma i emocija. Nasuprot sujeti, Aristotel izdvaja vrlinu samopoštovanja i osećaja dostojanstva kod osobe koja pravilno procenjuje sopstvene zasluge (grč. megalopsihija), osećaja koji je balansiran i utemeljen u realnosti. Samopoštovanje doprinosi harmoničnom suživotu time što nam omogućuje da cenimo sebe i da prepoznajemo vrednost drugih. Međutim, Aristotel i nedostatak sujete smatra manom, jer je poistovećuje sa lažnom skromnošću i nedostatkom samopoštovanja. Za Aristotela, vrlina leži u tome da se postigne prava mera. U svom delu Etika Nikomahova on sugeriše da vrline leže u Zlatnoj sredini između dve krajnosti (doktrina sredine), koja omogućuje čoveku da bude svestan svojih kvaliteta, ali bez potrebe da ih nameće drugima ili da ih preuveličava. Aristotel sreću ne vidi kao emociju već kao aktivnost duše u skladu sa vrlinom, postignutu kroz usklađenost razuma i moralnih principa. Vrline deli na karakter i moral s jedne i intelekt i znanje s druge strane, uz razboritost koju smatra ključnom intelektualnom vrlinom. Ova podela koren ima u Platonovoj podeli filozofije na fiziku, etiku i dijalektiku, a koja je i Albertu Pajku poslužila kao osnova za podelu ljudske duše na dijalektički i etički deo, podelu koja rezultuje tvrdnjom da mnogi dobri masoni (etika) još uvek nisu inicirani (dijalektika), a naša etika je razlog zbog kojeg smo i prepoznati kao slobodni zidari i inicijacijom postali deo bratskog lanca.
Dakle, po Aristotelu vrline se ne stiču urođeno, već kroz naviku i uvežbavanje, a delovanje u skladu sa vrlinama stvara obrasce ponašanja koji postaju deo karaktera osobe. Pitagora je, s druge strane, svet posmatrao kroz prizmu harmonije i brojeva, verujući da univerzum funkcioniše po preciznim zakonima koji odražavaju sklad i red. Ovaj ideal podrazumeva usklađenost između tela, uma i duše i sujeta bi se mogla definisati kao stanje u kojem ego dominira duhovnim principima i kada jedinka teži sopstvenoj slavi i priznanjima umesto zajedničkom boljitku, stvarajući disonancu unutar sebe i svog odnosa sa poretkom univerzuma. Dakle, osoba vođena sujetom ne može biti u harmoniji ni sa sobom, ni sa drugima, jer sujeta stvara konflikt između unutrašnjih i spoljašnjih vrednosti. Pitagorino učenje naglašava značaj samodiscipline, asketizma i introspekcije.
- Ćutanjem kao načinom za smirivanje ega i preusmeravanjem fokusa na vezu između unutrašnjeg sveta i univerzalnih principa;
- Reflektovanjem svojih postupaka i njihovom analizom;
- Umerenosti u mislima i delima i nesebičnim delovanjem na društvo u celini.
Aristotel i Pitagora su pripadali različitim filozofskim tradicijama i nisu imali isti pristup u razumevanju sujete i njenom prevazilaženju, ali su je obojica prepoznali kao remetilački faktor, prepreku razvoju i smatraju je disfunkcionalnom osobinom koja udaljava čoveka od viših ciljeva, bilo da su to moralne vrline ili harmonija sa univerzumom. Obojica ističu potrebu za radom na sebi, po Aristotelu kroz proces moralnog obrazovanja, a po Pitagori kroz meditaciju i duhovnu disciplinu. Po Aristotelu sujeta je moralni porok, krajnost koja odstupa od zlatne sredine, po Pitagori manifestacija disharnomije u kojoj egoizam narušava univerzalni poredak. Prevazilaženje sujete, po Aristotelu, vodi postizanju individualne sreće kroz razvoj vrlina što bi trebalo da omogući ostvarivanje potencijala. Po Pitagori cilj je dublja harmonija sa univerzumom.
Koliko mogu da razumem, racionalni balans i duhovna harmonija nisu suprotstavljeni i njihova sinteza nudi smernice koje su duboko povezane s masonskim principima koji pozivaju na promišljanje, na rad na sebi i na pravično delovanje. Pozivaju na delovanje ka dostizanju harmonije unutar bratstva i težnju ka duhovnom skladu. Takođe, pružaju sveobuhvatan pristup za usklađivanje inidvidualnih ambicija i viših ideala i otvaraju put ka solidarnosti i zajedništvu. Kao što sam na početku naveo, umerena potreba za validacijom može podstaći jedinku da se trudi i da napreduje, ali prekomerna sujeta može imati posledice po mentalno zdravlje, usko je povezana i sa narcisizmom, psihološkim stanjem koje karakteriše preterana potreba za divljenjem u kojem sujeta postaje centralna osobina ličnosti, što dovodi do problema u odnosu sa drugim ljudima i potom do osećaja usamljenosti. Ključ za prevazileženje sujete je jedna od tri jednostavne rečenice uklesanih na ulazu u Apolonov hram u Delfima. Ona poziva na introspekciju, podseća na granice ljudskog bića i motiviše na razumevanje sopstvenih sposobnosti. Sokrat je tu jednostavnu rečenicu uzeo kao centralnu tačku svog filozofskog metoda. Platonu je predstavljala ključ za razumevanje univerzuma i interpretaciju poziva na razumevanje ljudske prirode i odnosa sa božanskim principima. Za Pitagoru i njegove sledbenike ona predstavlja antitezis sujeti i osnovnu metodu za postizanje unutrašnje ravnoteže i duhovne prosvetljenosti. Na kraju, Aristotel i Pitagora nas podsećaju na univerzalnu istinu – samo onaj ko pobedi sujetu može pronaći put ka samospoznaji i doprineti opštem dobru. Kombinujući razumevanje, vrlinu i duhovni sklad, dosežemo harmoniju koja karakteriše naš lični put i zajednički rad u svetlosti.
- Prevazilaženjem sujete dobijamo slobodu od tuđih sudova i lanaca ega koji nas vezuju za nesikrenu samoprezentaciju i površne vrednosti.
- Prevazilažanjem sujete razumemo i prihvatamo univerzalnu jednakost koja nas oslobađa od potrebe za poređenjem.
- Prevazilaženjem sujete omogućavamo iskrene odnose zasnovane na empatiji i razumevanju i u duhu bratstva radimo na sebi, ne da bismo nadmašili druge već da bismo zajedno rasli.