Koncept udruživanja radi ostvarivanja ličnog i zajedničkog interesa ima dugu istoriju. Koncepti koji su bili nalik modernom zadrugarstvu su imali korene u Starom Rimu ali su njih osnivali i Sloveni i Germani.
Moderni koncepti zadrugarstva su otpočeli svoj razvoj u Engleskoj u gradu Ročdelu (1844.godine), da bi nakon toga bili osnovani u Slovačkom gradu Slobovištu a zatim i u Bačkom Petrovcu (već 1846.godine). Dakle, istorija modernog zadrugarstva je vrlo bogata u Srbiji. Iako su i pre toga postojale tzv. rodbinske zadruge, koje su imale velike zasluge za opstanak našeg naroda ali i za održanje značajnog nivoa morala u narodu.
Prema nekim podacima u Srbiji s kraja 18.og i početkom 19. og veka nije bilo značajnih nivoa prostitucije i prosjačenja dok je to bila pošast u velikim gradovima zapadne Evrope poput Londona i Pariza. Osim toga, jedna od ređe zabeleženih amoralnih društvenih pojava je bila ona u Jermenovcima kada je Knjaz identifikovao pojave incesta.
Rodbinske zadruge su radile za interes svih „zadrugara“ odnosno članova porodice te samim tim predstavljale njihovu „sigurnu luku“. Zdravstvene zadruge su inicirane još 1895. godine an Prvom velikom kongresu zemljoradničkih zadrugara. Koncept je predložio dr Gavrilo Kojić, i ta ideja je usvojena jednoglasno na pomenutoj skupštini. Naravno, tome je prethodilo gotovo dvadesetogodišnje uveravanje narodnih poslanika i značajnih ljudi od uticaja ne bi li se na kraju ta ideja i prihvatila. Za dr Gavrila Kojića nemamo podatke o tome da li je pristupio masoneriji. Takođe, iako je masonerija u to vreme i nakon toga bila vrlo uspešna na razmatranoj teritoriji, važno je razdvojiti profesionalno delovanje pojedinaca od uloge same masonerije. Međutim, veoma značajni učesnici u procesu uspostavljanja zdravstveng zadrugarstva su bili masoni. Jedan od njih je bio i Prof. Dr Andrija Štampar (hrvatskog porekla) koji je takođe bio smatran i eugenistom, ali i stručnjakom koji je glasio za svetskog konsultanta u razvoju zdravstvenih sistema, čoveka koji je predsedavao sednicom na kojoj je osnovana Svetska zdravstvena organizacija.
Nama možda značajnija znamenita ličnost koja je podržavala svesrdno razvoj zdravstvenog zadrugarstva je bio Prof. Mihajlo Pupin koji je od inicijalne ideje zastupao tezu o značaju ovakvog oblika udruživanja radi spasa srpskog naroda. Preko udruženja u Čikagu u kome je bio i predsednik ostvario je jako dobru saradnju sa American Child Walefare Association koja je bila od izuzetnog značaja za razvoj i napredak zdravstvenih zadruga u periodu između dva rata. Ova orgnizacija je pomagala kako finansijski (kroz različite oblike donacija) tako i savetodavno. Pored navednih stručnjaka u razvoju zdravstvenih zadruga je značajno sudelovao i Dr Milan Jvanović Batut. Ovaj model je predstavljao veliki uspeh našeg naroda jer je prvi put globalno ovakav model zdravstvene zaštite osmišljen.
Nakon dva teška Balkanska rata i kasnije Prvog svetskog rata, srpski narod i srpska država je bila devastirana. Izuzetno teški uslovi su vladali za život u tadašnjoj posleratnoj Srbiji, a američki stručnjak Homer Folks je 1924. godine napisao da nikada nijedan narod nije stradao u toj meri kao srpski narod nakon Prvog svetskog rata. Zatim je i napisao da se mora uvesti novi termin en. new kind of poor – novi oblik siromaštva, jer je situacija bila toliko teška da se i siromaštvo kao kategorija moralo redefinisati. Zdravstvene zadruge su omogućile oporavak od epidemija koje su zahvatale populaciju, demografski oporavak (a posebno na polju smrtnosti kod odojčadi) kao i prosvetni preporod našeg naroda. Koncept zdravstvenog zadrugarstva koje su naši stručnjaci iznedrili su zatim kopirali Japanci, Indijci, Amerikanci, Francuzi, Bugari, Poljaci, Rumuni i dr. Nemci su hvalili naš zdravstveni sistem baziran delom i na zadrugama i postoje tekstovi u kojima se napominje da su naše zdravstvene zadruge toga doba savremeniji model od onih koje oni imaju u svojim ruralnim područjima iako mnogo investiraju u to. Prof. Štampar je bio i međunarodni konsutant i pmagao razvoj zdravstvenih zadruga u Americi. Prof. Mihalo Pupin je zajedno sa Kraljem Aleksandrom Prvim Karađorđevićem (koji je takođe bio mason prema nekim izvorima) pružao kontinuiranu podršku zdravstvenim zadrugama. Kralj Aleksandar je inače bio i prvi zdravstveni zadrugar, i njegova podrška je bila daleko od deklarativne prirode.
Koncept zadrugarstva je bio oduvek interesantan našoj masoneriji o čemu svedoči i to da je jedna od najstarijih loža na ovim prostorima (1882. godine osnovana) i loža pod nazivom „Srbska zadruga“. Interesantno je da je od osnivanja prve zemljoradničke zadruge prošlo svega 40 godina do osnivanja masonske lože koja u svom nazivu sadrži naziv „zadruge“. Univerzalnost masonskih principa koja se ogleda i u zadržnom životu je očigledno naišla na određena preklapanja koja se pre svega ogledaju u tome da se pomogne svome narodu, da se stvari interes jedinke a po tržišnom načinu poslovanja, da se vrši kontinuirano prosvećivanje širokog obuhvata stanovništva, da se rešavaju složeni društveni problemi i dr. Naši stručnjaci toga doba koji su navedeni u ovom tekstu su zajedno sa Kraljem i brojnim političarima su svojim neposrednim zalaganjem iznedrili ovaj srpski izum o kome je pisao ceo svet toga doba.
Na orijentu Beograd, P.L. Đorjde Vajfert
Br. M. S. U.K.U.
Dvadeset osmog dana meseca jula