Ovu potrebu za jednim stanjem morala koje izvire iz po sebi čiste prirode, iz same suštine, u svim svojim delima je isticao Platon, a više od dvadeset vekova kasnije i Kant i njegovi naslednici.
Nema tog filozofa, koji je sebe sma- trao takvim, ili mislioca, u istoriji koji bi sumnjao u ovu potrebu. Uprkos tome je sa padom klasičnog sveta ova sama po sebi razumlјiva potreba postala uslo- vlјena snažnim teološkim, političkim i socijalnim ili jednostavno privrednim strujanjima.
Razvoju instrumentalne mehanike u fizičkom svetu pridružio se sličan proces u metafizičkom, usled kojeg je pojedinac malo-pomalo zaglibio u blatu onoga što možemo nazvati „kultom procesa“ i procedura.
Na taj je način čovekova urođena dobrota postala uslovlјena njegovom religijom, porodičnim poreklom, geografskim, rasnim i mnogim drugim pretpo- stavkama koje bi mogle ispuniti čitave stranice onoga što bi moglo postati detalјnom zbirkom predrasuda i površnosti.
Čovečanstvo se očaralo programima i sistemima, različitim oblicima posuda umesto njihovim sadržajem. Usled sloma etičke platforme, lјudi su se oslonili na više ili manje utopijske formule zamišlјanja ideje zla kao nečeg stvarnog- ne kao jednostavnog nedostatka dobra, već kao „opiplјive“ prisutnosti –pribegavajući zbog toga egzorcizmima svih boja, depersonalizirajući pojedinca.Suština prelazi u drugi plan, uslovlјen procesima koji će, u teoriji, posredstvom ispove- danja ili promišlјanjem, stvoriti savršenog čoveka polazeći od njegovih vlastitih nesavršenosti.
To možemo zamisliti kao verovanje da ćemo sakuplјanjem glinenih cigli na gomilu na određen način, izgraditi zid od monolitne stene, samim tim što će „magija“ kombinacije transformisati prirodu pojedinačnih komponenti.
Iz duhovnog omasovlјavanja kroz vekove, nastala je moderna proizvodnja na pokretnoj traci, bez stvarne praktične provere, verovalo se da će kombinovanjem različitih aspekata nastati slojevito stvorenje bogato vrlinama i dobrotom, identično svojim prethodnicima i onima koji će ga pratiti. Prihvaćena je ideja evolucije formi utemelјene na principu „pokušaj-greška“.
Ali, najgore je to što je zapostavlјeno lјudsko biće da bi se dao prioritet lјudskoj zajednici, kao da su lјudi puki izum sistema i kao da su im sopstveni sist-mi davali pravo na preživlјavanje na osnovu njihove sposobnosti prilago- đavanja i gubitka svake ličnosti… i sve je to postalo opšte prihvaćeno stanje stvari.
Proizvodi sa pokretne trake ocenjuju se prema tome odakle potiču, odnosno, s obzirom na to, koji ih je sistem stvorio.
Oni-mi
Taj opšti zajednički imenilac razlog je zbog kojeg se govori o hrišća- nima, Jevrejima, muslimanima, ateistima, belcima, crncima, bogatima, siromašnima, obrazovanima i neukima. To je rasizam u svim svojim bojama.
Ova masovna težnja za kolektivnim iskuplјenjem i kolektivnim uništenjem onih koji ne učestvuju u ovom ili onom iskuplјenju, ovoj ili onoj klasi ili stranci, u potpunosti se uklapa u sisteme, verovanja, klanove i prihvatanja. Čovek pojedinac gubi važnost, do tog nivoa da je neshvatlјivo da neko nije uklјučen i ne deluje u nekoj trenutno popularnoj stranci ili grupi.
Ipak, stvarni slom komunizma, fašizma, nacizma i kapitalizma sa svim njihovim odgovarajućim političkim, socijalnim i privrednim karakteristikama, posejao je u narodu sumnju prema delotvornosti sistema. Uprkos tome što gotovo svi narodi sveta vape za demokratijom i pravom glasa u trenutku kada trebaju prići glasačkim kutijama, polovina njih odbija to učiniti, a tamo gde je glasanje obavezno, ostavlјa se prazan listić ili se namerno bojkotuju liste koje je kreirao sistem.
U religijama se događa isto. Na osnovu popisa stanovništva, na primer, Italija je katolička zemlјa, a u stvarnosti su crkve pune znatiželјnih turista, samostani prazni, pretvoreni u mesta susreta nevezanih za religiju, a sam Papa predmet je ruganja o njegovoj naciona- lnosti ili načinu odevanja. Očigledno, ono što se tradicionalno smatralo „svetim“, daleko je od toga.
Rešenje ovog problema proizlazi iz jednostavnog shvatanja da ono što je uistinu važno nisu sistemi, već lјudi koji ih čine i da je njihov moralni kvalitet ono temelјno.
Nije važno vode li neku državu „desni“ ili „levi“, da li je sistem vladanja presednički ili monarhistički. Ono što je bitno jeste to da li je čovek, odnosno jesu li lјudi odgovorni za upravlјanje zemlјom dobri, pošteni, pravedni, delotvorni i časni. Čak i loši sistemi, ako ih čine dobri lјudi, donose narodu sreću, bogastvo, blagostanje i mir. Najbolјi sistem, ako njima vladaju osobe slabog morala, biće mučenje za one kojima vladaju.
Mit o kolektivnom iskuplјenju posredstvom sistema pokazao je svoju manjkavost. Posmatrano kroz vreme, najbolјe organizovani i najprirodniji sistemi propadaju brzo ako ih ne podupiru muškarci i žene koji su časni i moralni, jednom rečju: DOBRI.
Ono što nam je potrebno nije pobeda određenih
stranaka ili političkih, socijalnih
ili religijskih grupa. Ono što nam treba jesu dobri lјudi i da se tim dobrim lјudima,
koje treba priznati kao takve, daju najodgovorniji položaji. Kada bi se tako postupilo,
oni bi ih prihva- tili, ne zbog vlastite
ambicije, već zbog duha plemenitosti i solidarnosti.
Vratimo li se Platonu, dobar obućar ima dužnost praviti cipele za sve, dobar krojač odeću za sve, itd. Onaj koji vlada samim sobom, onaj koji gospodari svojim strastima i dovodi u red svoje ideje snagom svoje volјe, najprikladniji je da svim članovima zajednice posveti ono što je u njemu najbolјe.
Ako uspemo afirmisati ove dobre lјude i damo im neophodne kulturne instrumente, oni mogu usvojiti bilo koji oblik vladavine, jer će svaki oblik vladavine u njihovim rukama biti delotvoran.
Ako se na čelu jedne religije, koja god ona bila, nalazi dobar čovek, on će u svojim vernicima probuditi prisutnost Boga, jer oni će ga videti odraženog i mogućeg u njemu. Ako se dobar čovek posveti umetnosti, nauci ili bilo kojoj drugoj aktivnosti, ona će biti svima jasna, prosvetlјena njegovom vlastitom dobrotom, pri čemu neće biti važno koji put izabere, jer u svojoj će dobroti uvek izabrati najbolјi.
Čovek na čelu jedne velike Lože predvodi lјude koji se uče čovečnosti, koji se grade i izgrađuju kao dobri lјudi. Shodno tome, on ne može biti vladar u profanom smislu te reči. On će pre biti prvosveštenik, majstor učenja, mudrac, šaman ili patrijarh.
Čovek je ipak samo čovek pa okićen simboličkim regalijama, silnim značkama i ordenjem koji put sebe vidi u sjaju slave. Čuvajmo se te greške draga braćo. Brat koji se halaplјivo penje krhkim stepeni- cama mudrosti ka 33.stepenu naći će se u čudu kada shvati da mu se tamo na vrhu nudi samo bolјi pogled na hram. Ni manje ni više. On tada vidi ceo svoj životni put i razume da od tog trenutka treba da uči da se kreće po njemu.
Ako se zadihani brat primiri i pogleda duboko u sebe shvatiće da je požurio u kretanju ka mudrosti, da će svi metali koje je stekao na putu sa njega biti ponovo skinuti, baš kao na prijemu u odaje hrama.
Suvereni Veliki Glavni Inspektor nije veliki da bi se drugi divili njegovoj visini već da bi se naznačila suština njegove perpesktive koja donosi kompletan uvid. To je velika nagrada za produho- vlјene a ogroman teret i razočarenje za ambiciozne. Put do čekića mudrosti, dakle, prelećemo duhom nikako ga ne gazimo korakom kojim hodamo u profanom svetu.
Čovečanstvo nije uzdignuto do čovečnosti pa treba naći sreću u radu za budućnost. Mi zapravo ništa ne započinjemo i ništa ne završavamo, mi samo nastavlјamo i očekujemo.
Neophodno je napomenuti da nije bio dovolјan prelazak iz 20. u 21. vek da bi prestali rasizmi, progoni, nezakonito bogaćenje, genocidi, potrebno je promeniti se „iznutra“, ezoterijski, kako bi kontaminirana mašinerija sistema dala mesta dobrim lјudima.
Potrebno je otkriti ih, istaknuti ih i pomoći im.
Za čoveka nema većeg neprijatelјa od drugog čoveka, ako je on loš, niti bolјeg prijatelјa i veće pomoći ako je on dobar.
Br. N.S.