Predamnom je put. Dug i naizgled beskrajan. Koračam i razmišljam. Ko sam, šta volim, šta želim, ko me voli, a ko ne. Tražim smisao svega postojećeg. Zastajkujem. Pitam se gde sam se uputio. Nastavljam da koračam i da razmišljam.
Neko me doziva. Ugledah bespomoćnu staricu na sred puta kojim sam išao. Jako je kašljala i ležala pogledom uprtim u zemlju. Nije mogla da ustane pa je dozivala da joj neko pomogne. Možda je zaražena nekim opasnim virusom. Bolje da ne stajem. I onako me ne vidi. Neprimetno sam je zaobišao i nastavio put.
Put postade tamniji. Kao da se smračivalo. Ispred mene istrča nekoliko dece i počeše svi da me gađaju kamenjem. Uzvratih. Oni će mene. Jednog sam baš dobro pogodio. Bezobraznici. Nastavih dalje da koračam. Put postade još tamniji. Čudno. Nema još ni podne a poprilično je mračno. Stigoh na raskrsnicu. Neki unutrašnji glas mi reče kuda da krenem dalje. Koračajući sam naišao na prosjaka. Stao je ispred mene i zamolio me da mu dam nešto od hrane ili novca ako imam. Imao sam u dzepu par hiljada dinara, ali mi treba. Prošao sam pored njega kao da ne postoji. “Zar nemaš ni 10 dinara”, doviknuo je za mnom? Nemam – odbrusih i nastavih.
Nastavio sam da koračam putem koji postade potpuno mračan. Na nebu sam video sunce. Sijalo je potpuno, ali je put postao mračan. Šta se ovo događa. Nisam mogao dalje. Seo sam na zemlju i zaplakao kao malo dete. Zašto mi život toliko otežava put? Zašto sam toliko nesretan? Zašto sam odabrao pogrešan put? Zašto? Počeo sam da postavljam sebi bezbroj pitanja.
Posle par sati sam se zapitao – možda radim nešto pogrešno? Možda nisam baš onako morao da se ponašam prema svim onim ljudima? Opet onaj unutrašnji glas. Posle dosta razmišljanja postade mi jasno da sam pogrešio. I gle čuda. Odjednom se pojavi svetlo i put postade svetliji. Bilo mi je jasno kao dan da je onaj unutrašnji glas zapravo glas samog Neimara koji je večna, svemoguća nepromenljiva mudrost, najuzvišenija inteligencija i neiscrpna ljubav. Na maestralan način mi je ukazivao na greške. Trebao sam odmah to videti. Od sada ću mu odavati dužno poštovanje tako što ću se pridržavati vrlina koje propoveda. Poštovaću ga, obožavati i voliti.
Potom me je preplavilo kajanje. Trebao sam pomoći onoj starici, kao što bih pomogao da su moji roditelji. Nisam trebao onu decu gađati. Oni su mladi, treba ih podučiti. Treba štititi mladost, kao i nevinost. Bilo mi je teško što sam dozvolio da strasti zagospodare mojim bićem. A toliko sam se nagledao ljudi koji su počinili loša dela i to samo zbog strasti. Treba biti tolerantan prema grešnima. I trebao sam onom prosjaku dati bar nešto novca. Sada me proganja taj osećaj koji mi nije ostao u lepom sećanju. Teško to mogu ispraviti, ali bar za ubuduće znam da treba da zaboravim na zlo koje mi nanose ljudi. A i kada mi neko učini zlo, na to zlo ću uzvratiti dobrim. Neću više zloupotrebljavati ni snagu, ni nadmoć. Neću preterivati ni u čemu.
Nastavio sam da koračam putem. Sretao sam dosta ljudi. I dobrih i loših i onih za koje nisam znao kakvi su. Trudio sam se da budem pravičan prema svima. Što sam više ljudi upoznavao, nekako sam sve više spoznavao i samog sebe. Dosta mi je to značilo jer sam konačno počeo da poboljšavam sebe. Kao što bi klesači kamena polako klesali kamen i dobijali sve finiju površinu, tako bih i ja sa svakim novim poznanikom pomalo sebe klesao. Stalno sam bio u potrazi za vrlinom. Trudio sam se da svoje loše navike, loše osobine, prvo priznam sebi, a onda da ih što više smanjim, a svoje vrline da istaknem i poboljšam.
Drago mi je bilo što sam činio dobro iz ličnog zadovoljstva, a ne zato što mi je to bila neka obaveza. Na svom putu sam sretao i mudre ljude. Ljude od kojih je trebalo učiti. Dosta saveta sam dobijao od njih i slušao njihove pouke. Nije lako sve primeniti, ali sam čvrsto obećao i njima i sebi da ću se povinovati njihovim poukama. Mudri ljudi su mi rekli da treba manje da pričam, a više da slušam.
I dalje koračam. Nisam sam. Dosta ljudi ide sa mnom. Neki odustaju. Neki zastaju, pa nastave. Neki se vrate nazad. Valjda imaju neku svrhu što su tu. Treba od svih po nešto da naučim. Valjda ih Neimar šalje. Da vidi kakav sam ja i kavi su oni. Ja se trudim da im ne učinim ništa što ne bih želeo da oni učine meni. Neki me navraćaju na stvari koje u dubini duše ne želim. Uspevam da se borim protiv tih poroka. Trudim se da izbegavam neiskrena prijateljstva i da bežim što dalje od njih. Neću sebi da dozvolim da unizim svoju besmrtnu dušu.
Nastavljam da koračam. Još jedna raskrsnica. Već sam se umorio. Bilo je previše raskrsnica. Slušam unutrašnji glas, biram stranu kojom ću da krenem i nastavljam da koračam. U daljini sam video jako svetlo. Sijalo je kao ništa do sada. Prijatan osećaj me je preplavio. Užurbano sam nastavio da koračam. Zapazio sam da su na putu bila ispisana neka imena. Verovatno imena ljudi koji su već prošli ovuda. Moma, Đorđe, Goran, Željko, Neša, Obrad… Imena su se nizala. Bio sam siguran da sam na pravom putu. Išao sam ka svetlu. Želeo sam da upoznam ljude čija su imena bila ispisana na putu. Neki čudan osećaj se javlja u meni. Kao da ih znam od pre. I pojavi se prepreka na putu. Jedna mala vrata na kojima je pisalo POKUCAJ I BIĆE TI OTVORENO. To i učinih. Morao sam da se sagnem skroz da bih ušao i kako sam ušao na grudima sam osetio oštricu mača. Nisam nikoga mogao da vidim, ali sam jasno čuo prodoran muški glas koji mi reče: “Zapamti, veliku zapovest, pre nego što nastaviš putem kojim si krenuo. Onaj koji kaže da je na svetlu, a mrzi svog Brata, ostao je i dalje u tami.”
Br. D.L.
PL BRATSTVO, Šabac