„Pustinja postsocjalizma“
Kao što se pad Berlinskog zida 1989. smatra prekretnicom u blokovskoj podeli sveta i geopolitičkom preoblikovanju globalne ekonomije, tako se i petooktobarske promene 2000. u Srbiji uzimaju kao početak izgradnje tržišne ekonomije i preduzetništva. Kreatori ekonomske politike u Srbiji su se opredelili za monistički koncept neoliberalne ekonomije kao glavnog arhitektu vlasničkog, organizacionog, marketinškog i menadžer-skog prestrukturiranja privrede. Petooktobar-ske promene najavile su novi model društveno-ekonomskog redizajniranja privre-de Srbije. Stari temelji se ,,ruše“ s euforičnim obećanjem o izgradnji „dugoočekivane moderne Srbije“. U promociono-komunika-cionom miksu kreiranja „nove“ Srbije akcenat je stavljen na promene u svim segmentima: političkom, privrednom, socio-kulturološkom, etičkom, društveno odgovornom poslovanju itd.
Proces privatizacije društvenih preduzeća u Srbiji je institucionalizovao kapitalistički model preduzetništva. Nova klasa preduzet-nika kupovala je preduzeća obećavajući med i mleko zaposlenima i društvu u celini. Očekivalo se da će vlasničko prestruktuiranje društvenih preduzeća preko realnih institucio-nalnih promena afirmisati kapitalistički model preduzetništva. I prevazići rak ranu naše privrede ‒ decenijama stvarani privid uspešnog privrednog razvoja, na račun ogromnih inostranih sredstava i nenamenskog trošenja amortizacije.
Nakon 5. Oktobra 2000. novi „momci“, sportski rečeno, istrčaše na društveno ekonomsku scenu. Položiše „zakletvu“ pred narodom, s porukom da će nam biti mnogo bolje, da ćemo u EU ući, najdalje do 2008. Bila su to „deca“ romantičarskog zanosa neoliberalnog koncepta privrednog razvoja. Po njima, jedini i pravi lek za sve probleme Srbije je neoliberalizam kao nova ekonomska paradigma. Prema ovoj paradigmi, nevidljiva ruka tržišta rešiće sve makroekonomske i strukturne neusklađenosti zemalja u tranziciji. Vidljiva ruka države je suvišna-etatistička i prevaziđena, dok je konkurencija najbolji arhitekt svih tržišnih zbivanja.
Partijski lideri podeliše resore. Neki, kojima ni astrolog nije predvideo tako sjajnu budućnost, od običnih anonimusa, postadoše: ministri, guverneri, direktori kojekakvih agencija, finansijski eksperti, bankari itd. Latiše se prema njihovoj proceni „najlakšeg“ posla „tranzicije-prestrukturiranja“ srpske privrede. I pored upozorenja nobelovca Džozefa Štiglica Srbija umesto postepene privatizacije prihvata ,,šok“ terapiju. Dovedoše svetske eksperte (konsultante za privatizaciju i restrukturiranje, portfolio menadžere, brokere-dilere, brend menadžere, promotere Bolonjskog procesa itd.). Dotadašnja društvena i državna svojina dobi novog titulara „partijskog lidera“ tako da partijska svojina postade dominantan oblik vlasništva. Istina, svi elementi korporativnog upravljanja su, na prvi pogled, zastupljeni: od upravnog obora, nadzornog odbora, do PR menadžera.
Nastaje grabež društvene svojine. Menadžersko i vlasničko prestrukturiranje srpske privrede se nastavlja. Privatizacija se svela na kupovinu građevinskog zemljišta. Umesto da restrukturiraju, diversifikuju i strategijski osmisle proizvodni proces u tim preduzećima, oprema se prodaje kao „staro“ gvožđe. Javna preduzeća, sudeći po menadžmentu i zaposlenima nemaju status javne, već „partijske svojine“. U njima se ne zapošljavaju najbolji, već partijski podobni. Toliko najavljivana departizacija zapošlja-vanja još nije ni krenula. Tome treba dodati i hiperprodukciju kadrova, zasnovanu na negativnoj selekciji, a posebno onih sa najvišim akademskim zvanjem‒doktor nauka.
Menadžeri i vlasnici nasmejani, a radnici sve glasniji u zahtevima: „vratite nam fabrike“. Mitinguju na prepoznatljivim mestima, u Kragujevcu kod ,,Krsta“, u Nišu kod spomenika „Oslobodioci Niša“. Počinje prestruktuiranje „giganata na staklenim nogama“ poput „Zastave“ iz Kragujevca. U Kragujevcu, je 2002. godine „ispaljen“ prvi tranzicioni „hitac“. Bio je to probni balon dekomponovanja velikih poslovnih sistema i „kadrovski“ odabir potrebnih i tehnološki „nepodobnih“ radnika. Bilansna aktiva racionalizacije poslovanja u „Zastavi“ 2002. godine, u svom portfoliju, imala je oko 13.800 prekobrojnih radnika. Utešnim obećanjima, kreatori ekonomske politike, najavili su radnicima dobre otpremnine, prekvalifikaciju i mogućnost ponovnog vraćanja u fabriku. Problem tehnoloških viškova u „Zastavi“ nije ni do danas rešen.
Nije retkost, da na temeljima fabričkih hala niču novi poslovno-stambeni objekti. Novi menadžeri kupuju preduzeća, na prvi pogled, transparentno: po modelu tendera i aukcijske prodaje, međutim, kasnije se ispostavilo da je tu bilo asimetričnih i insajderskih informacija, koje su protežirale „odabrane“ kupce. Rađa se novi sloj kapitalista. Iako, se u privrednom registru njihove kompanije vode kao akcionarska društva, ili DOO, najveća vrednost portfolija u tim kompanija nije zasnovana na berzanskoj vrednosti akcija, već na političkoj podršci vladajuće političke elite.
Instant „preduzetnička ekonomija“ nije uspela da nas promoviše u evropskom i globalnom okruženju kao „majstore dobrih zanata“, već kao „kalfe“ koje treba da uče. Sutrašnjica opominje da nas posle grabeške privatizacione euforije i „blagodeti“ institucionalno monističkog neoliberalnog modela privrednog rasta i razvoja očekuje nova menadžment paradigma preduzetništva u posttranzicionom ‒ postkriznom periodu Srbije.
Na kraju, ali ne i po značaju, zaključićemo, da smo umesto konkurentske prepoznatljivosti i jačanja poslovnih performansi privrede Republike Srbije u regionalnim i globalnim integracijama dobili: „Pustinju postsocijalizma u kojoj se nalazimo već nekoliko decenija. Umesto tranzicije, došli smo tamo gde nam je to bilo zadato krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka, i bolje biti neće.“ (Ističu: I. Štiks, S. Horvat „Dobro došli u pustinju postsocijalizma“, Fraktura, 2015). Eto dovoljno argumenata da se okupimo oko projekta „(Ne)moć neoliberalnog razvoja privrede Srbije“.
Bratski pozdrav,
Brat: S.Ć.
PL Đorđe Vajfert, Beograd