Toliko misli mi se mota po glavi da prosto ne znam odakle da počnem ove Impresije. Naime, o toj temi sam počeo da razgovaram sa dragim čovekom, takoreći članom porodice, koji mi je pomenuo Masoneriju. Nisam se iznenadio temom razgovora ali, iako smo dosta vremena provodili zajedno, nisam znao da je on Brat Slobodni zidar. U jednom trenutku mi je predložio da postanem deo svega toga. Uopšte nisam bio siguran šta mi je činiti. Prva stvar koja me je uznemiravala je bio finansijski aspekt. Iako sam stalno zaposlen kao nastavnik fizičkog u jednoj osnovnoj školi, činjenica je da živimo u čudnim vremenima. Drugo, nisam mogao ni da pretpostavim kakva će reakcija da bude od strane moje supruge, jer sam ukapirao da ona mora da zna za to moje, eventualno, angažovanje. Dragan je ubrzo nakon našeg razgovora otišao iz zemlјe, ostavio me da razmislim i rekao mi je da će neko da me kontaktira. Tu nastaje jedna pauza gde počinjem da razmišlјam o svemu tome, ali ne mogu da sklopim nikakvu sliku, niti da zauzmem nikakav stav. Razgovor sa suprugom je protekao uobičajeno, u smislu: „Radi šta hoćeš“. Moram da priznam da u poslednjih nekoliko godina vodim ozbilјnu borbu sa samim sobom i sa nekakvim „demonima“ u sebi. Što reče Nikola Pejaković u jednom od svojih intervjua: „Lako je za protivnika imati nekog drugog, ali kad imaš se, auuu“! Ta borba se ogleda u stalnim razmišlјanjima kako do nekog bolјeg života, više putovanja, više para, više nemam pojma čega više i ne činjenja ništa. U stvari, počnem da radim nešto, posvetim se nečemu, kao dam sve od sebe i onda ništa. Izgubim volјu i ništa. Jedno veliko NIŠTA. I onda završim dan na terasi uz piće i cigaretu. A onda, kao znam da imam obavezu i počinjem sam sebe da usmeravam tako da je majstorski izbegnem. I onda, kao nema veze, a u stvari mi je muka od samog sebe. Opet terasa…
U toku leta me pozvao Sale iz Minićeva. Ispostavilo se da je on, taj neko, ko me je kontaktirao u vezi mog pristupanja Bratstvu. Moram da napišem par reči o njemu. Upoznali smo se prošlog leta u kući mog zeta i sestre i kroz neobavezan razgovor ukapiram da je super jedan lik. Priča o umetnosti, pozorištu i nije nešto što se meni svaki dan dešava. U međuvremenu, pošto non-stop slušam radio Beograd 202, primetim da voditelјi skoro svakog dana kad čitaju komentare slušalaca, pomenu nekog Sašu iz Minićeva. I to traje mesecima. Iskren da budem, komentare koje sam čuo na jednom ozbilјnom radiu sa nacionalnom frekvencijom su meni uvek ostavili pozitivan utisak. Posle nekog vremena pitam svoju sestru da nije on taj Saša? I ispostavilo se da jeste. Sa Saletom smo dogovorili razgovor. Nisam znao šta da očekujem, ali sam otišao prilično opušteno jer sam imao utisak da ga znam ceo život. Ne znam koliko obično traju ti razgovori, samo znam da smo mi pričali preko dva sata. Bio sam skroz iskren sa njim u vezi svih dilema koje sam imao u vezi sa Slobodnim zidarstvom. To jest, bio sam potpuno iskren i o mnogim drugim stvarima. Priznao sam mu da mi fale dobri lјudi, da pričam sa njima, da provodim vreme sa njima. Nјih ima, ali nekako nisu ovde. Dosta njih je napustilo zemlјu, neki su napustili ovaj svet. Svelo se na kumove i bliske rođake. Isto tako, rekao sam mu o svojim unutrašnjim borbama i da imam utisak da sam se prilično ušuškao u ovoj svakodnevici i da mi se čini da gubim volјu da sve to promenim. Na kraju razgovora je dogovoreno da ja, ipak, pokušam da postanem član Bratstva. Mislim da je to, u stvari, bio najbitniji moment u celoj priči jer sam doneo odluku. U kasnijim razgovorima Sale mi je objašnjavao koji su koraci do prijema u Ložu i moguće vreme kad bi to sve trebalo da se dešava.
Ispitivanje između stubova se desilo u ponedelјak 06. novembra ove godine. Uredno mi je najavlјeno i par puta sam vrlo kulturno podsećan na vreme polaska. U dogovoreno vreme moj Garant je došao po mene i pošli smo. Usput mi je objasnio još nekoliko detalјa, više tehničkih o izvođenju ceremonije. Stavlјen mi je povez na oči. Izašli smo iz automobila i uveden sam u neku prostoriju. Rečeno mi je da tu čekam i skinut mi je povez sa očiju. U susednoj prostoriji sam čuo glasove lјudi koje nisam prepoznao. Pričali su, šalili se, a onda su se začuli udarci nečega u pod, nakon čega se sve uozbilјilo. Malo kasnije su u prostoriju ušli moj Garant i još jedan čovek, obojica u crnim odelima. Stavlјen mi je povez na oči i pošli smo. Uveden sam u prostoriju u kojoj je bilo lјudi, smešten sam da sednem i ti lјudi su počeli da me pitaju. Bila su to raznovrsna pitanja: o Bogu, o filosofiji, o nauci, o lјudima, o neprijatelјima. Mogao sam bez ustezanja da pričam i niko me nije prekidao. Baš je bilo dobro. Na putu nazad mi je saopšteno da je sve ok i da će mi biti javlјeno vreme Inicijacije.
Inicijacija se dogodila 27. novembra ove godine. Taj ponedelјak se približavao i čini mi se da nisam mnogo razmišlјao o tome. U dogovoreno vreme moj Garant je došao po mene. Pošli smo. Usput mi je opet objasnio neke tehničke detalјe. Opet povez na oči i ista ona prostorija, samo što je sada na stolu bio papir sa natpisom koji nisam razumeo, možda na latinskom. Ljudi iz susedne prostorije su sada manje ćaskali i brže je nastala tišina. Onda je ušao čovek u crnom odelu sa mačem u ruci i dao mi je papir sa pitanjima o Bogu, porodici i sebi, dao mi je olovku da ispišem odgovore i otišao. Ubrzo se vratio, pitao me da se nisam predomislio, pročitao odgovore a papir sa odgovorima savio na pola i proboo mačem i opet otišao. Ubrzo posle toga se vratio sa čovekom koga do te večeri nisam poznavao. Obojica su imali veoma ozbilјne izraze lica. Rečeno mi je da ogolim levo rame i da podvijem desnu nogavicu, što sam i učinio. Stavlјen mi je povez na oči i krenuli smo. Čovek koji me je vodio je znao je šta radi, jer me je jednom rukom blago držao za vrat i čini mi se, vrlo lako vodio. Prošao sam tri kruga po prostoriji i položio zakletvu. Moram da priznam da se detalјa na kraju ceremonije baš ne sećam najbolјe. Skidanje poveza sa očiju je bio olakšavajući moment, naročito kad sam video sve te lјude oko mene. Neke sam znao, neke nisam, ali su svi bili vrlo ozbilјni. Posle završene ceremonije mi je rečeno gde da stanem da bi mi čestitali. I čestitali su mi, svi do jednog. Sad smo Braća!
Posle svega što se desilo, trebalo je da prođe par dana da mi se sve slegne. Da se rasporede misli i osećanja. Mislim da ću u društvu Braće, to jest uz zajednički rad sa njima, uspeti da postanem bolјi čovek, vredniji, posvećeniji, odlučniji. Smatram da je moguće da savladam neke moje unutrašnje prepreke, ili da nađem neki prolaz kroz njih. Drago mi je da sam dobio obavezu da pišem, da zabeležim svoje misli. Pisanje ovog rada je prva moja pobeda, jer samo ja znam koliko puta sam poželeo da pribeležim neke događaje, misli i utiske, a nikada to nisam učinio. Dobio sam priliku da počnem mnogo toga ispočetka.