Koliko puta ćemo udariti sebe po prstima dok budemo držali dleto i čekić? Jednom, dvaput… hiljadu puta. I svaki put će boleti. I boleće sve dok ne naučimo da klešemo. Hoće li malodušne, ta bol, sprečiti da nastave da klešu? Hoće li nas, svaki komadić otpalog kamena koji nam uđe u oko, sprečiti da tragamo za oblikom u steni? Ponekada… moramo da zatvorimo oči da bismo bolje videli.
Šta nam kamen kazuje?
Da je toliko tvrd da je bolje da i ne počinjemo da ga obrađujemo? Da će nas krvavi žuljevi, umor u rukama, prebijeni prsti, sprečiti da radimo na njemu? Pa, nijedna građevina nije sazidana ni od sira, ni od vode.
Ne. Kamen nam kazuje da ćemo radom na njemu dobiti nešto. I onda se postavlja glavno pitanje:
Šta je to nešto? A šta ja imam od svega toga? Šta će meni ovo u životu? Moj život je bio sasvim u redu, miran, tih…
I onda… Iza te priče sa samim sobom, javi se još bitnije pitanje:
A je li to uopšte život? I ako jeste… kakav je?
Mogu li ja da postanem bolji, mogu li ja da poslužim drugima kao primer, svojoj deci, prijateljima, Bogu… sebi? Šta ako taj kamen koji klešem pukne? Šta ako se držalje od drveta slomi, a prsti mi se zgrče od umora?
I svako pitanje nestaje pod udarcima čekića, jer taj udarac kojim napredujemo i idemo dalje, je odgovor.
Moj deda Stanko je bio zidar. Bio je mršav, ali je imao jake, čvornovate šake. I on je napravio kuću u selu, od kamena. Donosio ga je iz planine i klesao jedan po jedan. Kako se kuća podizala, tako je rastao i moj deda Stanko. On nije bio član reda, ali je shvatio da je rad na sebi suština života. Da ono što postanemo, je jedino što možemo da ponudimo i da ugradimo u hram koji zajedno sa drugom braćom gradimo.
Ono što mi ovde radimo nije mnogo drugačije. Jer svaka kuća je svojevrsni hram. Onoliko koliko truda uložimo, takva će nam i kuća biti. I toliko će Bog obitavati u njoj.
Kada mi u stvari spoznajemo sami sebe?
Kada nas braća pozovu, misleći da ćemo doprineti kako Redu, tako i nama samima, jer su primetili nekog ko radom na sebi, i pored prebijenih prstiju i prašine u očima, može da bude još bolji? Kada počnemo da klešemo taj kamen? Ili kada dovršimo njegovo klesanje?
I da li se uopšte, ikada, završava taj rad na sebi?
Imaju li samospoznaja i samouvršavanje kraj ili to radimo dok smo živi?
Nemaju kraj, jer uvek postoji nešto što možemo da poboljšamo na sebi. Ne postoji savršenstvo, ali postoji put ka njemu.
Nema gordosti u savršenim ivicama, nema oholosti u jačini, nema pompeznosti i neke taštone u tvrdoći našeg dela. Sve je to otpalo pod udarcima veštog majstora. Ali je nekada i taj majstor bio neobrađen kamen. I samo oni koji znaju šta je rad na sebi, neće biti ni oholi ni pompezni u onome, ne što su postali, već što su dali i što mogu da daju drugima. I ovom svetu.
I toj čudesnoj građevini koju ovde podižemo.
B. J.