Još je uvek živa reč našeg Brata, Velikog Majstora i Grandkomandera Đorđa Đure Vajferta. Njegov epitaf glasi „Non omnis moriar”, odnosno „Neće sve što sam ja umreti”. I zasita nije, i zaista neće dokle god je budna naša slobodnozidarska radionica i Velika Loža Srbije.
Zaglavljeni negde između božanskog i profanog valja se podsetiti kako je Brat Đura u svojim poslanicama Braći govorio kako treba da se ophode jedni prema drugima, nezanemarujući ni božansku, niti onu profanu – socijalnu komponentu.
U pozdravnom govoru Velikog Majstora na Godišnjoj Skupštini u Osjeku, 25. marta 1920. godine Vajfert kaže: ”U obilnoj slobodnozidarskoj literaturi kurzira tvrđenje, da je načelo o miru i ljubavi, što je Hristos propovedao, načelo naše, načelo slobodnozidarske Vere. Budući izloženi velikim opasnostima i gonjenjima spolja, oni su to načelo u ono vreme širili i pronosili kroz svoje mističke Hramove. Od ove postavke, polazeći, naša je težnja da se pronađe istina o prvobitnom poreklu Slobodnih Zidara. I, koliko nam je bar za sada poznato, ovim pronalaženjem otišlo se do vekova Noja, Mojsija, Solomuna, Pitagore, Đordana Bruna, Galileja, Kopernika, Spinoze, Misirskih Piramida itd. Hristos je, propovedajući načelo mira među ljudima i ljubavi naspram bližnjih pridobio toliki svet uza se samo zato što je nastavio propoved našu, propoved slobodnih ljudi dobroga glasa, kojom je pripreman svet za njegov dolazak”.
Dakle, Vajfert akcentujući hrišćansko razdoblje uviđa da u teološkom razvitku, slobodnozidarska misao je duboko inkorporirana u razvitak čovečanstva. Ta misao svoj puni smisao treba da dobije u svakodnevici.
Kako kaže: ”Nas, kao punopravne građane, ne mogu da neinteresuju u profanom društvu pitanja koja zasecaju u koju bilo granu života našeg naroda. Pitanje o nepovredivosti državne celine, o narodnom zdravlju i prosvećivanju, o privredi, moralu i uopšte svakom drugom dobru i blagostanju, koje se kloni na korist našega plemena, nas neće i ne sme da interesuje ništa manje od drugih sugrađana. Čak bih hteo istaći, da bismo mi, po pitanjima ove prirode, bili samostalniji i nepristrasniji od drugih, jer nas tu ne bi rukovodili ni lični, ni politički, ni verski obziri, već jedino želja, da svetom zavlada Pravda, Jednakost, Sloboda, Red i Rad. I dalje dodaje: ”Naš zadatak je da otklanjamo grubosti i glačamo rapavosti, kako na sebi samima, tako i na svakom drugom predmetu i pri svakom poslu, opet ne treba da budemo iznenađeni, ako se ovde onde zapaze mnogi nedostaci”.
A ti nedostaci prisutni su i danas u 21. veku. Još uvek je Slobodno Zidarstvo na ”lošem glasu” u profanom svetu.
Razlog ovakvom negativnom opšteprihvaćenom stavu doprineli su aktivnosti verski ostrašćenih grupa i pojedinaca koje putem Ju Tjuba i socijalnih mreža paušalno, neobjektivno i zlonamerno zagađuju um profanih kako je seme slobodnozidarske misli seme đavolovo, kako Slobodni Zidari žele da pokore svet i obezbože um svakog čoveka. Opštem nepoznavanju slobodnozidarskih aktivnosti doprineli su i tradicionalni mediji koji mistifikuju slobodnozidarske aktivnosti neretko ih uzdižući na pijedestal nerealnog, što opet kod profanih izaziva podozrenje prema svemu što potiče od Slobodnih Zidara. Danas retko ko zna da nisu svi Slobodni Zidari ekumenisti i mondijalisti i unesrećitelji sopstvenih naroda. I te kako nas ima i nacionalno osvešćenih, iskrenih patriota i baštinika slobodoljublja kakva su bila naša Braća vojvoda Živojin Mišić, Branislav Nušić, profesor dr Slobodan Jovanović, Mihailo Pupin i mnogi drugi.
Pri svemu tome, ne treba zaboraviti da Slobodni Zidari bez obzira na obedijenciju kojoj pripadaju ne čine ništa. Vodeći se geslom da ISTINA POBEĐUJE tonemo u bezdno ne videći ili ne želeći da vidimo kako nas percipiraju profani, i što je još gore, kako se međusobno grubo neprepoznajemo.
Poznata je masonska izreka da je ”Brat mio ma koje vere bio”. Ostaje nam za kraj otvoreno pitanje kako stvarati bolji ”masonski imidž”, misleći tu, naravno, na profano delovanje, kada Brat Bratu više nije dovoljno mio i kada živi u istom gradu i kada deli iste masonske vrednosti? Masonerija se sve više politizuje i komercijalizuje. Umesto da se Bratski Lanac širi, ogromna energija se troši u internim prepucavanjima, neprepoznavanju i nepriznavanju.
Na nama je draga Braćo da svojim delovanjem na Ritualnim Radovima i u profanom životu uopšte svojim delima pronosimo svetlo slobode, jednakosti i Bratstva. Tamo gde su predrasude i zabrane prisutne, tu nema slobode, bez obzira na to da li je u pitanju lokalna ili šira zajednica sa jedne strane, ili, pak, slobodnozidarska obedijencija.
Poznata je izreka da IMA STVARI KOJI SE NIKADA NE MOGU SAKRITI. TO SU LJUBAV, KAŠALJ I SIROMAŠTVO. Neka naša Bratska Ljubav i bogatstvo duhom budu dominantne u našim naporima da stvorimo bolje i pravednije čovečanstvo, a kašalj i siromaštvo treba prepustiti onima koji svojim ponašanjem od toga ne mogu pobeći.