Današnja civilizacija i kultura pokidala je gotovo sve važne niti sa epohama koje su iznikle na viteškoj tradiciji, ona je izgubila potrebu da sebe gradi na vrednosnom sklopu hrišćanskog viteštva i kulture, zamenjujući hrabrost racionalnošću, zajedništvo mehaničkom solidarnošću, samožrvovanje žrtvovanjem drugih, plemenitost sebičnošću, duhovnost ideologijom, kulturu estradom, veru fetišizmom i idolatrijom, skromnost bogatstvom, potrebe potrošnjom, umerenost pohlepom i sl. pa je kao logična konsekvenca svega toga nastalo stanje sveopšte devastacije hrišćanskih vrednosti ili njihovog potiskivanja. Stoga, danas na globalnom planu imamo državu bez suvereniteta, naciju bez države, ekonomiju bez blagostanja, slobodne medije bez slobode, liberalizam bez demokratije, obrazovanje bez znanja, reformu bez promena, elitu bez plemenitosti, veru bez duhovnosti i heroje bez viteškog milosrđa.
U krajnjoj istanci neophodna nam je i obnova riterskog lika kao etičkog ali i estetskog fenomena. Viteštva koje i u novim uslovima neće izgubiti svoje mesto zaštitnika univerzalnih vrednosti i normi koje nas određuju kao civilizovana i kulturna bića. Etika i njeni moralni kodeksi neophodni su svakoj zajednici koja počiva na određenim društvenim vrednostima. Koliko nam je poznato, nemoguće je govoriti o ljudskoj zajednici koja ne počiva na nekoj vrsti vrednosti, otuda i potreba da se one zaštite određenim moralnim i pravnim normama, a u okviru njih viteški kodeksi uvek su bili izraz najviših ali i najstrožijih standarda u njihovom poštovanju i unapređenju.
Naše vreme a naročito njegova kultura, svesno svoje viteške obeskorenjenosti, pokušava da proizvede svoje heroje na pogrešnoj matrici negativiteta koja je najviše zastupljena u filmskoj industriji ali i u sferi sporta, mode, politike, kulture i estrade naročito.
Specifičnost viteškog duha se ogleda u poštovanju obaveze i reči. Opšte je poznato da je pisani zakon nastao na temelju običaja u nekim državama, što je kasnije pretočeno u pero. Svaki pisani propis se poštuje samo na osnovu zakonske prisile od strane države. Data reč je ono što ostaje u duši i srcu onog koji je u obavezi da poštuje dogovor i nije opterećen prisilom. Po tome su upravo najpoznatiji viteški redovi Evrope, samuraji i druge organizacije poput Masonerije u kojima je prisutna maksimalna pokornost principima i samodiciplina.
Jedan od najpoznatijih viteških redova u svetskoj istoriji je red vitezova Templara. Oslobađanje Svete zemlje posle Prvog krstaškog rata stvorilo je potrebu održavanja reda na tom prostoru, popune garnizona, zaštite hodočasnika, njihovog lečenja kao i ostalih sličnih aktivnosti. Ti zadaci u najvećem segmentu pripali su novoformiranim vojnim redovima.
Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je po prvi put u hrišćanskoj istoriji došlo do formiranja reda monaha vojnika, koji su položili zavet da će garantovati silom oružja sigurnost hodočasnika na putu do Svete zemlje.
Zavetovani na siromaštvo i skromnost, žrtvovanje i vernost, Templari toga vremena istinski verno i odano služili su interesima hrišćanske vere i svoga reda. Vremenom sadržaj njihovog delovanja kao reda menjao se i dobijao druga sasvim neočekivana obeležja. Vojna funkcija postepeno je dopunjavana i finansijskom, pa su neki autori smatrali da je začetak srednjevekovnog bankarstva bio zasluga upravo ovog viteškog reda.
Propast reda leži u pohlepi i odstupanju od osnovnih monaških principa na čijim osnovama je red nastao. Suština njihovog delovanja pred kraj je bila nešto sasvim drugačija, i u mnogome odstupala od njihovog motoa iz koga se može zaključiti da je osnovna namena i svrha reda služenje gospodu Bogu, onog trenutka kada je uloga svetih ratnika zamenjena ulogom bankara i faktora koji direktno utiču na položaj duhovne i svetovne vlasti dolazi do munjevite propasti reda.
Izvlačeći pouke Templarski red je nakon više vekova prerastao u jednu sasvim drugačiju organizaciju. Vreme nosi nove socijalne, kulturološke i druge promene i zahteva potpunu reorganizaciju Bratstva na svim nivoima, te je tako po nekim Slobodno zidarskim hroničarima, Templarski red našao svoje utočište u staroj Škotskoj, u kojoj nastaje jedna nova organizacija koja se pridržava svojih principa u skladu sa Andersonovom konstitucijom, Škotskim Obredom Drevnim i Prihvaćenim i u novom obliku kao Masonerija opstaje vekovima.
Osnovni koncept koji je izložio u nekolicini knjiga Markiz Žozef Aleksander Sent-Iv D’Elveder (1842-1909) koji je bio francuski filozof i politički naučnik, predstavlja sinarhiju kao establišment svetske vlade kao instituciju koju vodi i koja je zasnovana na duhovnim, koliko i društvenim principima. Najveća Sent-Iv-ova inspiracija su bili vitezovi Templari koje je predstavio kao potpuni primer istorijskog ispoljavanja sinarhije.
Upravo Masonerija kao nosilac riterskog duha i posvećenosti tradicionalnim tj. hrišćanskim vrednostiima je predodređena da preživi bilo kakav lom ili kolaps globalnog sistema. Tokom istorije Masoni su bili članovi vlada, službi, vojske i poslovanja na svim nivoima i svojim uticajem su usmeravali razvoj događaja. Masonerija poseduje potencijal, u smislu inteligencije i moralnosti, za upravljanje bilo kojim sistemom, pogotovo što državne i nacionalne odrednice ne predstavljaju nikakvu prepreku u povezivanju Masona.
Non nobis Domine, non nobis, sed Nomine Tuo da Gloriam!
Ne nama, o Gospode, ne nama, već slavu daj imenu Tvojem!
Na Orijentu Knjaževac,
Pomoćnik Kraljevske Umetnosti, Br. M.S
26. dana, oktobra meseca 6020. G.I.S
Literatura:
- Prof dr. Ljubiša Despotović: Viteška kultura, Beograd 2012.
- Leo Tis: Istorija Reda Jerusalimskog hrama od HIII do HHI veka, Beograd 2010.
- Zoran D. Nenezić: Viteško templarski tragovi kod Srba u srednjem veku, Beograd 2019.
- Marko Aleksić: Srpski viteški kod, Beograd 2016.
- Slobodan Škrbić: Majstor Mason, Novi Sad 2016.