Savremena psihološka i duhovna obrada masonskih principa i simbola držeći se svog osnovnog cilja: intelektualno i moralno unapređenje ljudskog društva, masonerija je oduvek težila savremenosti, te stoga budno pratila i zdušno primenjivala najnovije tekovine naučnog i društvenog razvoja. U Konstituciji Velike Lože Francuske ističe se trodimenzionalnost ritualnog rada, koju čine: racionalnost, duhovnost i etika. Italijanski Veliki Majstor Fabio Venzi, sociolog po obrazovanju i sa reputacijom vrhunskog piznavaoca masonerije, religije i simbolizma u današnjem Svetu, svoje poznato istupanje pod nazivom “Zapostavljanje ezoterije i profanisanje Masonerije” u Velikoj Loži Italije, u Rimu 25. Februara 2006. Godine, počinje rečima: “Duše su izgubile svoja krila”, što predstavlja jednu metaforu koja ima svoje poreklo u Platonovim delima, sa ciljem da se ukaže na trenutak ili vreme kada duša gubi korak, kada slabi pokretačka sila koja je pokreće ka nebu, ka uzvišenom i božanskom, i kada jačaju sile koje je usmeravaju ka materijalnom, telesnom i inferiornom.
U mojoj knjizi “Psihološki i duhovni osnovi Slobodnog zidarstva”, i u brošuri “Žiške u tami – jedan pokušaj razumevanja masonske ideje”, kao i na naša prethodna dva skupa, već je sa moje strane dosta toga rečeno o ovim temama, tako da sada ništa od toga nebi ponavljao. Usmerio bi se večeras na neka nova pitanja, kao što su karakteristike i odnos našeg Spoljašnjeg, lažnog Ja, uma ili Ega i našeg Unutrašnjeg, pravog Ja – koje u duhovnim naukama srećemo pod različitim imenima. Trudiću se da budem u tome sasvim konkretan i praktičan, posebno u smislu, kako se to sve odražava na naše masonske, životne i poslovne cljeve i kako generišemo energiju neophodnu za njihovo sprovođenje.
Sam moto “Upoznaj samoga sebe!” koji takođe potiče iz duhovne zaostavštine Stare Grčke prvenstveno ukazuje na jedan duhovni – unutrašnji pravac rada i samoistraživanja, sa ciljem dolaska do same suštine ljudskog bića, koja se istovremeno smatra i šifrom za razumevanje celokupnog Univerzuma. Ipak, u naše današnje vreme i u našoj sadašnjoj masonskoj i životnoj praksi, ovoj izreci više pridajemo jedno psihološko i racionalno objašnjenje i pravac delovanja, te je delimo u tri dela:
- Upoznaj samoga sebe.
- Obogati se – obrazuj, kultiviši, oplemeni, “oteši” (kako to kažemo u našem Prvom inicijacijskom stepenu), ojačaj, sačuvaj i stekni imovinu…
- Mudro gazduj, dobro upravljaj sa sobom i svim svojim raspoloživim resursima.
Možemo se svi lako složiti da nema ničega lošeg niti štetnog u ovim daljim koracima, 2 i 3, ličnog razvoja i životnog napredovanja, pod uslovom da su primenjini najviši etički kriterijumi, kao i da manje-više, balansirano i ujednačeno radimo u ovom drugom, unutrašnjem smeru, na pravcu otkrivanja naše najdublje prirode.
Drugim rečima, nastojimo da uvek između dve krajnosti održavamo balans, tzv. srednji put. U našim ritualima i u masonskoj literature za ovaj najdublji deo samoga sebe se koristi jedan široki i uobičajan izraz duša (engl. “soul”), očigledno sa namerom da se promoviše tolerancija i osigura sloboda i širina u praksi i primeni različitih duhovnih škola i tradicija, kao i u domenu ličnog doživljaja i tumačenja svakog pojedinca. U isto vreme je ovaj termin i složen, zato što se pojam duše može dalje deliti, na primer na: inteligencija (svest), mentalna energija i razne sposobnosti, što je u suprotnosti sa prirodom i svojstvima ovog našeg najdubljeg dela sebe, koji se smatra celovitim i nedeljivim. U našoj masonskoj terminologiji, znatno češće su u upotrebi izrazi kao: put Svetlosti, Bratska ljubav, pa i sama reč Bratstvo, što su samo neki od uobičajnih tzv. “pozitivnih indikatora” i neizostavnih plodova čovekovog napredovanja u tom smeru – ostvarenog kontakta i stabilizovanog odnosa sa svojim Unutrašnjim Ja. U mnogim drugim školama duhovnog razvoja, ta, da je nazovemo poslednja stanica duhovnog prodirana, tj. doživljaj samorealizacije, otkrovenja ili prosvetljenja, naziva se: Atman (u Budizmu), stanje Ja jesam, ili Ja sam onaj koji je oduvek bio (u Hrišćanstvu), Duhovno Ja (kod Štajnera, u Antropozofiji), Individualna Svest (u filozofiji), Božja čestica (u savremenoj literaturi), Individua (kod Bernera u kliringu), Tetan u sajentološkom sistemu treninga i samorazvoja. Kod oba ova poslednje pomenuta i u osnovi kod većine novih i savremenijih treninga ličnih sposobnosti i psihoterapije, potencira se povezanost i međusobno preklapanje između psihološkog i duhovnog rada.
Na neophodnost povezivanja duhovnosti i psihologije, ili da tačnije kažemo psihoterapije, prvi je ukazivao već tridesetih godina prošlog veka Izrael Regardije, sekretar čuvenog i poznatog engleskog duhovnig bratstva “Zlatna Zora”, koji je u svojoj knjizi “Srednji stub” još tada, preporučivao svim duhovnim aspirantima prethodni tretman Frojdovom psihoanalizom, koja je bila jedina psihoterapijska škola i praksa tog vremena. Razlozi su jednostavni, prvenstveno zbog toga da bi se osobi samoj pomoglo da izbegne lutanja i eventualna razočarenja, te da bi se pojasnili razlozi i motivi za samo uključivanje u duhovni rad.
U našoj sredini, i sa tačke gledišta pravoslavne duhovnosti, to je uspešno radio poštovani Vladeta Jerotić, na jednom teoretskom nivou u formi svojih javnih nastupa, bezbrojnih predavanja i više napisanih knjiga. Sve do kraja prošlog veka zapravo je i dalje vladao jedan tihi antagonizam izmešu ove dve oblasti: duhovnosti i psihoterapije. Naime, psihoterapeuti su smatrali da je svaki vid duhovnosti jedna vrsta slabosti i bežanje od suočavanja sa konkretnim i stvarnim životnim izazovima, kao što su posao i porodica. Dok su na drugoj strani, duhovni tragaoci često smatrali da je psihoterapija nešto što je samo za umno oštećene ljude, a i povrh toga, nešto sporo i skupo, te da je zapravo Bog i vera ono što je najbolji lek za sve životne teškoće. U današnje vreme se to stajalište značajno promenilo, pa su čak danas u psihoterapiji više na ceni one škole i pristupi, koji baštine u svojim učenjima i duhovne osnove i te dublje dimenzije čovekovog bića. Pri tome se potencira da je potrebno jasno razlučivati koje su čovekove životne teškoće u svojoj osnovi psihološke a koje su duhovne prirode. Mnogi to uspešno miksaju u svojim pričama, kao i napred pomenuti i poštovani akademik Jerotić i to kod publike dobro prolazi i potencira složenost i dubinu rada na sebi, kao i što budi u nama interesovanje i potrebu za nečim mističnim i tajanstvenim. Međutim, istovremeno stvara i konfuziju, posebno kod praktičara, gde, kao i u svakom drugom zanatu, se živi, ne od priče, nego od primene i rezultata svoga rada. Stoga je nužno diferenciranje i jasna podela u svrhu primene adekvatnih radnih postupaka i tretmana. Na primer, ako čovek ima problem sa svojom suprugom, to je u osnovi psihološki problem, ali ako je preokupiran i zapitan nad svrhom života i traženjem smisla sopstvenog postojanja – onda je to duhovna tema.
U sobi izgubljenih koraka, pre samog prijema u Bratstvo, na zidu je stajao natpis VITRIOL, koji je uključivao zadatak “spuštanja do najdubljeg sloja sebe samog i pronalaženja kamena temeljca na kome treba izgraditi novi život.” Jedna od zamerki mog recenzenta u vezi moje knjige “Psihološki i duhovni osnovi Slobodnog zidarstva”, našeg uvaženog i dragog Brata Čede Vasića jeste moje često, tj. na više mesta u knjizi, potenciranje ove stare alhemijske instrukcije. Ipak, zbog njene eksplicitnosti i važnosti za temu koju večeras razmatramo, ne mogu a da je i sada ne navedem. Dakle, imajući u vidu ovaj putokaz, stari alhemijski recept, hajde da se ponovo vratimo na unutrašnji rad, na dušu, odnosno na to najsuptilnije jezgro nas samih. Evo, radi bližeg definisanja ovog pojma, kako ga opisuje Ron Habard u svom Sajentološkom rečniku: TETAN (od grčkog slova teta,): izvor života i život sam; svesnost o svesnosti, sa svim potencijalima, ali bez materije, talasne dužine, vremena i lokacije; osoba sama – ne telo, ime, um, ili bilo šta drugo; individualni identitet – centar svesti, jedinstven i nedeljiv; čist i centralni deo unutrašnje structure koji je sposoban da razume i da pravi izbore; poseduje sposobnost da se materijalizuje, da stvara proctor, energiju i materiju.
U Školi kliringa, koristimo nešto jednostavniju definiciju: “Individua je najdublji deo čovekovog bića, koja poseduje sposobnost da bude svestan igara sopstvenog uma i sposobnost da se distancira od njega.”
Kada smo sada, na kratko, pojasnili daj deo našeg Unutrašnjeg ili pravog Ja, kojim se bavimo u duhovnosti, da pogledamo malo detaljnije i svoje Spoljašnje ili lažno Ja, koje predstavlja predmet izučavanja psihologije. Najčešće se definiše kao Ego ili ličnost, što u osnovi, označava naš um i celokupno čovekovu mentalnu strukturu, uključujući emotivni i fizički, tj. telesni aspekt čoveka. Da počnemo od toga šta je ego i koje su njegove osnovne karakteristike. U najkraćem, ego je slika koju u svom umu imamo o sebi. Ego se formira od trenutka rađanja i sastoji se od sećanja, priča, emocija, verovanja, ličnog imena, stavova. Predstavlja proizvod našeg identiteta, našeg osećaja sebe, onoga što prepoznajemo kao “Ja”. Osećaj važnosti i poštovanja. Ego je naš mehanizam za preživljavanje, koji nas stalno bombarduje mislima, emocijama i požudama i sprečava nas da uvidimo šta se zaista oko nas dešava. Blokira svest i mi život provodimo u mislima o onome šta je bilo ili šta bi moglo biti. Ako se poistovetimo sa njime i dozvolimo da se “naduva” i, u tom slučaju, da sasvim zavlada nama onda ćemo imati ograničen pogled na Svet. Ego voli da uvek bude u pravu i deluje iz pozicije straha, privlačeći negativnu energiju iz naše okoline. Ego uvek želi nešto od drugih ljudi ili situacija. Uvek ima skrivene motive, osećaj da “ovo nije dovoljno”, osećaj nedovoljnosti ili nedostatka koje treba popuniti. Koristi ljude i situacije da dobije ono što želi, ali čak i kada je uspešan, nikada nije dugo zadovoljan. Često ego ne uspeva postići svoje ciljeve, a u većini slučajeva, jaz između onoga što “želim” i “onoga što jeste” postaje izvor stalne muke i tuge. Moj učitelj kliringa Čarls Berner je često isticao da “svo zlato i sve žene ovog Sveta ne mogu da zadovolje samo jednog muškarca.” Ako bi u muzici tražili odgovarajuću pesmu ili bolje reći himnu za ego, onda bi to mogao biti poznati hit Roligstonsa: “I can t get no satisfaction” (Ništa me ne može zadovoljiti).
Ego može biti i sasvim umanjen ili poništen i te dve krajnosti se najlakše prepoznaju u procesu pregovaranja. Tzv. “tvrdi” pregovarači nastupaju iz pozicije jakog ega u nastojanju da izvuku maksimum za sebe. Nasuprot njima, osobe sa slabim egom ponašaju se kao “meki” pregovarači, spremni da private svaku ponuđenu opciju, po principu “daj što daš”. Odgovorne i zdrave pozicije bi podrazumevale ravnopravan partnerski odnos u kome bi obe strane nastojale da izvuku svoj maksimum, tzv. Win Win” pozicija. U tom slučaju bi na sceni imali dva zdrava ega. Zdrav ego je čovekova prirodna i uravnotežena pozicija i željeni cilj ličnog razvoja, koji se nalazi u središtu između ovih dveju krajnosti.
Kada je konkretno masonerija u pitanju, evo šta o egu možemo naći u inostranoj literature ili stranim sajtovima? Citiram (MasonicWorld.com):
“Često možemo čuti da je neki naš masonski starešina u nekom svom ego-tripu, ili da je zapao pod velikim uticajem sopstvenog ega. Takva zapažanja nisu sasvim bez osnova. Bilo je i ima masonskih starešina koji su poneseni sopstvenom važnošću, zaboravili ko su i odakle su došli, te su dozvolili da titula sasvmi zagospodari nad njima. No, starešine nisu jedini čiji ego ima tu tendenciju da nanosi štetu našem Zanatu. Skoro u svim Radionicama imate te dežurne lovce na nečije greške, koji nikada neće biti sasvim zadovoljni i uvek će iskoristiti svaku priliku da kritikuju, da nešto zameraju, da negoduju na ovaj ili onaj način – da praktično služe kao detektori za pronalaženje i najmanjih grešaka i propusta. Njihov ego, kao i njihova potreba da budu primećeni, da istaknu sopstvenu važnost, deluje na starešinu i oficire tako kao da se ovi stalno provlače kroz neko trnje”.
Naravno, da i mi ovde u našoj sredini lako možemo prepoznati slične tendencije i stalne pratioce našeg masonskog rada, a posebno ako se osvrnemo na nekoliko zadnjih dekada masonske istorije u našoj zemlji – pored drugih važnih faktora ego je bio jedan od bitnih razloga naših cepanja, podela i opšteg slabljenja. Kako? Zašto? Pa zato što naduvani Ego neizostavno prate: ponos, gordost i arogancija. To su najbolji prijatelji i zaštitnici naduvanog ega. Ovo pitanje postaje utoliko složenije za rešavanje i usmeravanje na ispravan kurs unutrašnjeg rada, zato što u Bratstvo, po pravilu, primamo uspešne i ostvarene ljude, što u dobroj meri podrazumeva snažan i naduvani ego.
Sam prijem u Bratsvo i napredovanje na lestvici stepena inicijacije i prihvatanja novih odgovornih dužnosti, još više može da osnaži čovekov ego. I to je ono o čemu govori naš Brat Fabio Venzi, kada kaže da jačaju sile koje su usmerene ka materijalnom, telesnom i inferiornom. To je put koji vodi ka izolaciji, gordosti, aroganciji i svemu onome što je suprotno od napredovanja na unutrašnjem radu, koji, kao što znamo, krakteriše jednakost i ljubav među ljudima. Zanimljivo je da po ovom pitanju gordosti masonerija, hrišćanstvo, judizam i savremena psihoterapija imaju podudarne stavove. Zar se kod nas u Masoneriji ne kaže da smo svi “pod libelom”, nema viših i manjih, svi smo u istoj ravni.
Kada je u pitanju naša religija Pravoslavlje, evo nekoliko navoda sa jednog od crkvenih sajtova (Pravoslavna crkva u Mirjevu):
“Gordost je atentat na sve vrline. Ona je smrt svakog dobra. Gordost je na pvom mestu, grob ljubavi. Onde gde ima ljubavi nema gordosti. Gordost znači isticanje svojih prednosti. Tuđa vrlina za gordost predstavlja izvor prikrivene mržnje i potajne zavisti. Gordost ne znači samo uništenje ljubavi, nego i uništenje harmonije uopšte, uništenje istine stvari, ona znači odsustvo osećaja stvarnosti. A zato baš i jeste stvarnost (psihološki: moć sadašnjeg trenutka) najbolji lek protiv gordostu. Gordost je najsvirepija i najneukrotivija zver, koja naročito napada savršene. Ona ih sa ljutim ujedom proždere u trenutku kada oni gotovo dostižu sam vrh vrlina. Gordost je najtajniji greh, ali zato i najrasprostranjeniji. Ona je svojim kužnim klicama zarazila skoro sve nas. Svi smo mi njeni najponizniji i najposlušniji robovi. Gordost se potajno zavlači u sve kuteve naše duše, protkiva sve naše misli, prožima čitavo naše delanje. Nijedno vreme i nijedan uzrast čovekov nije lišen gordosti.”
Jevrejska kapica kipa ili jarmulke nose se kao znak podčinjavanja Bogu, odnosno kao simbol svesnosti da postoji neko ko je iznad nas kao ljudskih bića. Ortodoksni jevreji nose ovu kapu stalno na glavi, ali svi Jevreji su obavezni da je nose u sinagogi, praktično ne možete na službu ući bez nje na glavi. Dakle, i u jevrejskom učenju gordost se smatra najvećom čovekovom manom. Samo po sebi se razume da će stanje gordosti , pored već svega rečenog, značajno uticati na postavljanje ličnih ciljeva i određivanje životnih prioriteta. I to posebno u smislu da čovek želi više za sebe nego što to objektivno može i što bi odgovaralo njegovim stvarnim potencijalima i mogućnostima. Po pravilu, to donosi frustraciju i razočarenje. Takođe, najčešće je praćeno i manjkom energije da se postavljeni ciljevi spovedu do kraja. Zbog čega? Energija koju naše spoljašnje i lažno Ja, naš ego, generiše dolazi iz iz emocije straha i uvek neizvesne budućnosti. To je permanentna borba za opstanak. Na drugoj, unutrašnjoj strani, bolje poznavanje sebe dovodi do jasnijeg osećaja svoje sopstvene misije i mnogo realnijih i primerenijih ciljeva koji iz toga proističu. To znači manje stresa, frustracija, sukoba sa drugima i više ostvarenog životnog ispunjenja i osećaja samoostvarenosti.
I, na kraju, ono što je ključno, što smo bliži sebi i svojoj unutrašnjoj prirodi, svom pravom Ja, u toj meri otvaramo unutrašnje i skrivene rezervoare jedne iskonske životne energije, moćne unutrašnje sile, koja se u indijskoj duhovnoj tradiciji naziva kundalini. Dakle, pravilo glasi, što smo bliži svom istinskom unutrašnjem Ja u toj meri je snažniji i čistiji naš energetski potencijal, odnosno jača čovekova pokretačka sila. I, da se vratimo na početak, duša ponovo dobija svoja krila.