Nakon decenija predane gradnje, starom majstoru se, tokom rada na gradilištu Hrama, u ruci slomila njegova libela. Krenuo je da potraži novu, ali je njegova iskrzana i zaprlјana lenta počela da mu smeta i svaki čas bi se zakačila za neki deo gradilišta. Tama je počela da mu zamara oči, a posao mu se odjednom učinio kao monoton i besmislen. „Kada li sam se i zbog čega priklјučio gradnji ovoga Hrama?“, upitao se. Sećanje je vraćalo eho tišine. Činilo mu se da se priseća kako je nekada predano i sa oduševlјenjem pristupao svojim dužnostima – ali, sada više nije mogao da se seti koje su to njegove dužnosti i da li uopšte i ima bilo kakve dužnosti na gradilištu. Niko ga više odavno ništa nije ni pitao – a i da jeste, osećao se kao da ne zna kakav bi odgovor ponudio.
Gledao je zbunjeno u svoje, krečom zaprlјano, crno odelo i belu košulјu punu tamnih mrlјa, a pogled mu je bludeo po crno belom podu na kom je bio prostrt nekada svečano ukrašeni radni tepih, koji sada beše pun rupa, mrlјa i pukotina i čije simbole više nije prepoznavao. Za njega su ti „crteži“ odavno izgubili svako značenje; zapitao se, da li su ga ikada i imali? Tri antička stuba koji su, koliko ga je sećanje služilo, predsta- vlјali „mala svetla“ lože, uveliko više nisu bili beli, nego obleplјeni naslagama voska i čađi. S tugom je konstatovao da su „svetla ugašena“ i da je gradilište utonulo u nekakvu nibelunšku tamu i maglu. Prisećao se, kao kroz maglu, da bi trebalo da se kreće pod pravim uglom, zato što jedino tako sa sigurnošću može da izbegne brojne prepreke razbacane po mračnom gradilištu; međutim, to mu nikako nije polazilo za rukom, pa je krivudao i stalno se saplitao i padao. Na istoku, nazirao je ruinirani i crvotočni oltar zakletve obasjan slabom svetlošću umirućih sveća. Uglomer je bio okrnjen, a šestar pokazivao tup ugao. Knjiga Svetog Zakona bila je pojedena memlom i nemarno odbačena u podnožju oltara, a slova u njoj su bila neprepoznatlјiva. „I „velika svetla“ su izgleda pogašena“, sa setom promrmlјa majstor, napuklim i promuklim glasom. Tečnost iz skršene libele neumolјivo je curela, baš kao i duša iz tela samrtnika.
Prisetio se pouke iz Dekaloga, o duši koja je besmrtna… Posmatrajući tečnost kako polako kaplјe iz libele, zapitao se „da li i naše duše tako kaplјu po crno belom tlu egzistencije? Gde ide ta naša duša nakon smrti? Da li se, kao u Platonovom mitu o Eru, pridružuje drugim dušama u večnom derviškom plesu oko Aristotelovog Nepokretnog Pokre- tača, tog Velikog Arhitekte svih svetova, koji u nematerijalnoj ruci drži svoj nebeski šestar, čije linije očitavaju granice između tvari i primordijalnog haosa?“ Pitao se i da li će ta duša, koja lagano curi iz svoje telesne lјušture, čuti zov svog Tvorca, Adonaja, Elohima, Emanuila ili Allaha – ili će, poput mutne tečnosti libele, iscureti u ponore bez eha? Ili se svaka tvar, poput Spinozinog povratka Parmenidovom monizmu, vraća jednoj i jedinoj, svepro- žimajućoj tvari, sveprisutnog i bezličnog božanstva prirode – Natura naturans? Ili će, pak, neumolјiva jednačina Zenonovih Aporija pokazati da nikakvog kretanja u prirodi zapravo ni nema – Natura Immutabile?
Bio je sam. Gradilište je bilo mračno, zapušteno i protkano
noćnom izmaglicom, alati izlomlјeni i nemarno odbačeni, a sakralni
rituali prezreni i davno zaboravlјeni. Nekada paralelno postavlјene linije, sada su se mistično sekle u dalekoj, neeuklidskoj dalјini susreta
quantum-a i quark-ova, a blistavi čelični svod koji je ranije krasio
Hram, ličio je na smetlište
puno rđe. Sklerotična senka zaborava gušila je sećanja na dane kada je istok ponosno isijavao zlatnu esenciju, proizvod mistične
transmutacije olova u zlato; a sada, istok lože beše okovan tamom i pust.
„Kako je do ovoga došlo?“, upitao se stari majstor kroz glasni vapaj, koji je odjekivao praznim i napuštenim gradilištem. Sa visine, iz tmine nevidlјive tavanice Hrama koja je nestajala u mraku, začuo je odgovor strogog i odsečnog, vojnički intoniranog glasa, koji mu se obratio na srednjovekovnom francuskom jeziku:
„Zar ti zaista nije jasno, o Kadoše?“
Uplašen, dograbio je jedan od zarđalih, izlomlјenih mačeva s obližnje gomile. Neumolјivi glas je nastavio: „Zaista si toliko lako zaboravio kako si zanemario stare dužnosti, obaveze reda i duhovnog razvoja, bratsku lјubav i privrženost? Čime si se bavio prethodnih decenija? Rećiću ti: bavio si se samim sobom, hranjenjem sopstvenog ega i sujete, gordio si se svojim ispraznim spoznajama… Odavno se pokvarila tvoja pomoćnička libela, a ti to ni kao majstor nisi umeo da vidiš, zato što si bio zasleplјen svojim potrebama. Sve ono što ti je tvoja libela pokazivala kao ravno, uveliko je bilo krivo – a ti? Da li si, makar i za trenutak, zastao da proveriš? Da li si se zapitao zbog čega ti je čitava konstrukcija degenerisana i kriva? Ili si u svojoj gordosti mislio da si baš ti taj koji ćeš stvoriti novu estetiku Hrama, prezrevši stare principe i obrede? Spavao si i sanjao snove o svojoj slavi, a zapravo si poput orangutana skakutao po lijanama prašume, umesto da hodaš mukotrpnim putem obeleženim prolivenom krvlјu braće postradale zarad očuvanja mudrosti, istine i lepote…“
Iz očiju starog majstora krenule su mutne suze pokajanja, mutnije od tečnosti libele koja je i dalјe lagano kapala na prlјavi pod. Osetio se malim i nedo- stojnim, nagim i otkrivenim u svoj svojoj sramoti i samopreziru. Duša staroga majstora prepoznala je glas koji joj se obratio. Na kolenima, pognute glave, prošaputao je uz jecaj: „Učitelјu, pogrešio sam! Oprosti mi molim te… Oprosti mi za svaki put kada sam u gordoj nadmenosti progovorio, misleći da pružam pouku istine… Oprosti mi za svaki put kada sam svoje metale uneo u Hram… Oprosti mi za svaki put kada sam zanemario svoje dužnosti, za svaki put kada je moje crno srce osudilo brata, za svaki put kada je moja oholost potisnula milosrđe… Priznajem, zaboravio sam svoju inicijaciju i onaj osećaj kada su moje vezane oči čeznule za svetlom; zaboravio sam toplinu bratskog lanca; zaboravio sam i zanemario svoje alate, a mojoj iskrivlјenoj duši nije smetala neispravna libela. Ono što je bilo iskrivlјeno ja sam gledao kao da je ispravno, a zapravo sam bejah kriv. Praveći se da služim hteo sam da vladam, a nisam vladao ni samim sobom…“ Očajnim glasom majstor se obratio nevidlјivom prisustvu skrivenom u tmini tavanice s koje je čuo njegov reski glas:
„Pomozi mi Majstore, reci mi gde mogu da pronađem svetlo tople utehe? Kako mogu da popravim sve što sam decenijama upropaštavao?“
Strogi glas je odsečno odgovorio:
„Znaš odgovor Kadoše! Tvoje pokajanje je zadocnilo. Tvoja građevina je kriva i uveliko
se urušava. Za tebe nema oproštaja, ni na ovom ni na idućem svetu. Širio si zablude
zasleplјen svojom gordošću i sam si u sebi odavno ubio Majstora
Hirama. A sada, s pravom grcaš u uzaludnom očajanju, kada vidiš kraj tvog puta. Sam si kriv što nisi čitao znakove koji su za tebe bili postavlјeni kao obeležja pored tog puta. Simboli su ti stalno saopštavali istinu, ali je tvoje srce bilo isuviše tvrdo i oholo da bi spoznalo
njihove spasonosne poruke. Međaše
koji su stajali ispravno i
ponosito ti si krivio u skladu sa svojom pokvarenom libelom, uvek slep za istinu i pokajanje. Svoju sujetu i oholost krio si iza farse lјudskih umovanja i nepostojećih pravila, napustivši i izdavši sve drevne principe našeg bratstva… A mi smo goreli živi i krvarili zarad opstanka svakog od tih međaša koje ste ti i tvoje pokolenje, u svojim ispraznim pametovanjima, plјunuli i prezreli… Položi svoj mač na zemlјu, jer odavno ga više nisi dostojan!“ Svaka reč se poput bodeža zabadala u srce starog majstora. Svoj zarđali i prelomlјeni mač u nemom užasu je spustio na pod pokraj razbijene libele. Zatim je, polako i ceremonijalno, skinuo svoju majstorsku lentu i kecelјu i spakovao ih pored mača. Pognute glave, jecao je stari majstor u očajanju…
U njegovoj glavi bubnjala je i odjekivala drevna grčka formulacija:
„Anaksios! Anaksios! Anaksios!“ Svaka nova reč bila je kao udar groma; i sa svakom novom reči slivala se nova kap iz razbijene libele… Odjednom, srce majstora ispuni bes. S mržnjom pogleda u svoju libelu i prosikta: „Ti si kriva za sve ovo! Ti, a ne ja! Ja sam se trudio, čitao, redovno i na vreme dolazio na radove… Vredno sam gradio, a ti si ta koja je sve rušila i krivila…“ Kaplјice iz slomlјene libele neumolјivo su udarale u pod; sa svakim udarcem u glavi mu je odjekivala kobna reč „Anaksios“. Nedo- stojan Hirama, nedostojan svog alata, s pravom napušten i prezren…
Majstorovo grizodušje prekinula je čudna eksplozija svetla sa tamnog i hladnog severa. Polarna svetla Aurore Borealis obasjaše gradilište sablasnom, lјubičasto plavom svetlošću. Na horizontu se ukazala usamlјena, vitka prilika. Gradilištu je prilazio mladić go do pojasa, oko kog je bila vezana blistavo čista, bela kecelјa od jagnjeće kože. Bez reči je prišao majstoru i ispružio ruke ka njemu. Na šakama pokrivenim belim rukavicama stajala je smotana još jedna nova bela kecelјa i čiste rukavice. Majstor je ćutke gledao učenika u oči. Shvativši poruku, bez reči je uzeo i opasao kecelјu, a zatim promenio rukavice.
Učenik ga je uzeo pod ruku, pomogao mu da ustane i odveo ga u podnožje istoka lože. Majstor
je bez reči kleknuo kraj ugaonog
kamena, uzeo u ruke čekić i dleto i zadao prvi udarac. Čitava konstrukcija nedovršenog Hrama se zatresla, a polarno svetlo sa severa je
postalo jače.
Činilo mu se da pred očima vidi vitezove u belim odorama, kako kroz vrelu pustinju jezde na konjima
i svojim mačevima
seku bezbrojne horde Saracena.
Majstor je zadao drugi snažan udarac – ovog puta, osetio ga je kao snažan ubod u srce. Građevina oko njega se uveliko
urušavala, a izmaglicu
je zamenila
prašina i dim. Kroz kašalј, stari majstor je nemo posmatrao sliku koju je stvarao dim: ponosne lađe sa belim jedrima koje su ka zalasku sunca prenosile tone zlata, jezdeći po plavim talasima Mediterana. Snaga ga je uveliko napuštala, ali se skoncentrisao i zadao poslednji udarac. Kamen i dleto su mu se istovremeno raspali u rukama, a konstrukcija Hrama sručila se
preko njega. Dok mu je duša napuštala
telo, majstor se osećao kao da je sve lakši.
Rušenje iskrivlјene konstrukcije ispravilo mu je dušu. Pred pogledom koji se gasio dim mu je pokazivao polsednji prizor: vitezove u belim odorama, zamrlјanim krvlјu, privezane na stubovima lomača i okružene svetinom koja im se rugala. Najkrupniji od njih, vitez kratke kose i duge, prosede brade, pogledao je umirućeg majstora svojim crnim očima u kojima je isijavao plamen njegove lomače. Umesto vrisaka bola, iz vitezovih usta su izašle reči dobro poznatog glasa koji je malopre odjekivao sa nevidlјive tavanice: „Zapamti Kadoše, svaka svetska slava prođe! Samo žrtva opstaje, žrtva zarad dužnosti. A sve drugo je taština, samo taština…“ Veliki nebeski časovnik otkucao je ponoćni sat, sa devet zvonkih i tri potmula udara.
Vatra je gutala prizor. Majstorova duša napustila je umorno telo u istom trenutku kada je i poslednja kap razbijene libele udarila o tlo. Nepoznati učenik je počeo da raščišćava ruševine. Kada je raščistio gradilište, nežno je podigao telo mrtvog majstora i položio ga u grob ispod obližnjeg Bagrema. Sahranio ga je sa majstorskim regalijama, očistio alate i počeo da kopa temelј za novi Hram. Svetlo utehe je, na kraju, ipak došlo iz tame ledenog severa. Nova libela, koju je učenik doneo sa sobom, uspostavila je ponovo savršenu simetriju lože. Sunce je došlo u svoj podnevni zenit i večiti rad je opet polako započeo.
A.P.
Majstorska instrukcija, pročitana na Orijentu Beograd,
Poštovana Loža „Sloboda“, VNLS, 6016. GIS