Prema istorijskim zapisima, Templari su bili red vitezova ratnika monaha oformlјen 1118. nakon Prvog krstaškog pohoda. Prvobitni zvanični naziv je bio “Siromašni vitezovi Hrista i Hrama Solomonovog”, sa misijom da zaštite hodočasnike koji su putovali iz Evrope u Svetu Zemlјu. Kako samo ime navodi, red je bio ustanovlјen u Jerusalimu a njegovi članivi su se nastanili pod ostacima Solomonovog Hrama. Brzo su u svoje vreme izgradili reputaciju jednih od najžešćih vitezova hrišćanskog podneblјa ali su ipak zadržali skromnost, čistoću ideje i lojalnost.
Danas, samo možemo nagađati da li su u Hramu otkrili drevne spise koji su možda doprineli tome da je njihovo delovanje “dalјe evoluiralo”. U prilog toj pretpostavci ide i činjenica da su za neverovatno kratko vreme uvećali svoj broj, snagu, prestiž i bogatstvo, pa čak i uspostavili prvi koncept međunarodnog bankarstva. Po svoj prilici, Templari su pružali usluge izdavanja finansijskih sredstava (gotovine) kreditnim notama hodočasnicima, tako što su primali zaloge u novcu ili posedima prilikom njihovog polaska u svetu zemlјu. Hodočasnici su mogli uz put da podignu neophodna sredstva tim notama za potrebe puta u drugim ispostavama templara. Nije baš ekvivalent današnje mreže bankomata ali su oni prvi primenili ovaj koncept na globalnom nivou. Ove aktivnosti su svakako doprinele karaktrerizaciji Templara kao prve “korporacije”.
Templari su jednakom brzinom “nestali” – kako su i “nastali”. I to ne pod velom bitke protiv nevernika – muslimana (npr. porazom tokom opsade i pada Akre 1291, događaj koji je stvorio uslove za kasniji pad Jerualima u ruke muslimana – jako lepo dramatizovano u filmu “Nebesko Kralјevstvo” iz 2005.) već u Francuskoj i to 1307. Kralј Filip IV je u to vreme bio u dugovima zbog svojih ratnih pohoda i očajnički mu je bio potreban novac, Kako su zalihe Templara samo u pariskoj riznici bile više nego dovolјne da pokriju potrebe kralјa, on se prirodno obratitio njima za “kreditiranje”, što su Templari zdušno odbili…
Međutim, Filip IV, takođe poznat kao “Filip pravični”, nije bio nevinašce, pogotovu u odnosima sa ostatkom Evrope. Obezbedio postavlјanje svog čoveka kao novoizabranog Papu – Klementa V 1305. On je ubedio svog čoveka, tj. svog novog papu da ekskomunicira ceo templarski red; Klement je naredio da se svaki vitez templar u Francuska uhapsi u Petak, 13. Oktobra 1307. Godine. Vitezovima je suđeno zbog jeresi na razne načine, uglavnom izmišlјenim optužbama, a mnoge jesu mučili ili pogubili na lomači. Papine naredbe proširene su po celom hrišćanskom svetu i bilo kojoj zemlјi koja je odbila da uhapsi bilo kog templarskog viteza – zaprećeno je masovnom ekskomunikacijom…
Elem, Škotski kralј Robert Brus nije puno mario takvim crkvenim pretnjama jer su on i cela škotska zemlјa već bili ekskomunicirani. Vest se brzo se proširila među templarima koji beže od papinog progona pa je Škotska bila utočište tih dana.
Odavde se ukršta priča o templarima i slobodnim zidarima. Autor Džon Robinson, u svojoj knjizi “Rođeni u krvi”, tvrdi da su Templari koji su se krili u Škotskoj zapravo bili začetnici spekulativne masonerije. Robinson nije bio prvi koji je predložio ovu ideju -Ševalije de Remzi u Francuskoj u 18. veku takođe je bio veliki zagovornik ove teorije. Na hilјade prebeglih vitezova templara, u druge krajeve sveta, pronalazi utočište kod srednjovekovnih Klesara kamena. (Klesari kamena su uvek bili deo masonerije još od vremena Hirama Abifa tokom izgradnje Solomonovog hrama). Klesari su im, pošto im je odobreno slobodno kretanje preko granica, ponudili utočište i da prežive i napreduju. Oni su u to vreme bili glavni graditelјi (zovimo ih građevinskim radnicima).
Takođe, Klesari su imali tri oblika pozdrava među kojima i rukovanje koje su usvojili i slobodni zidari. Rukovanje otkriva koji čin i koji posao može raditi i mora ga obaviti svaki put kada klesar stigne na lokaciju gde je nov u društvu. Prvo se mora rukovati sa majstorom, koristeći jedan od tri rukovanja kako bi ga obavestio o svom rangu i sposobnosti… Zvuči poznato, zar ne ?
Robinsonovo rezonovanje je da su Templari u bekstvu morali da se kriju od katolika i njihovih saradnika, pa im je bilo potrebno da uspostave tajne lozinke i druge metode prepoznavanja. Templari su sebe smatrali pobožnim katolicima koje je Crkva pogrešno proglasila za jeretike, pa je rasprava o veri među njima bila zabranjena — bilo je dovolјno da kažu da veruju u Boga. Templari su prvobitno nosili „pojas“ od ovčije kože oko struka kao radne kecelje, koji se možda razvio u kecelјe koje masoni nose tokom obreda i predstavljaju simbol nevinosti. Pošto su templari bili francuski red koji je u svom govoru koristio francuski jezik, Robinson je dao moguće francusko poreklo za mnoge neobične reči povezane sa slobodnim zidarstvom uopšte.
Sa druge strane, to je spekulativno, obzirom da su Normani, koji govore francuski i dolaze iz Francuske, osvojili Englesku 1066, ali i to ne dokazuje vezu sa Templarima. Većina istoričara, masonskih i drugih, odbacuje Robinsonovu teoriju, pa čak i sam današnji slobodnozidarski viteški templarski red ne podržava direktnu vezu sa prvobitnm vitezovima templarima. Ipak, Robinson je izneo neke zanimlјive mogućnosti i više od nekoliko nepotvrđenih slučajnosti.
Dosadašnja poznata istorija vitezova templara kaže sledeće:
1099 godine N.E. Jerusalim je pao u ruke krtaškim ratnicima. Oko 500 ratnika vitezova se nije vratilo kućama, već su uspostavili nezavisne državice u toj oblasti. Sa druge strane, hodočasnici su krenuli sa posetama svetoj zemlјi, i to je bio dug i opasan put kako bi se posetile hrišćanske svetinje. U to vreme je hodočašće bio vrhovni čin dokazivanja vere, nešto slično kao što i danas muslimani rade na hadž-u u Meki. Vrlo često, vitezovi i plemstvo koje je bilo ekskomunicirano, bilo je osuđeno na hodočašće kako bi se iskupili. Pape su redovno opraštali grehe kriminalcima koji su bili volјni da ratuju protiv nevernika.
1115 Ig de Pajen je sa osmoricom vitezova iz severne Francuske pratio hodočasnike do Jeriha i Jordana, a potom, posle 3 godine, se zakleo na siromaštvo, čistoću vere i lojalnost – istovremeno sa vojnom zakletvom. Tako su postali grupa kakvu do tada svet nije video – svešenika ratnika! Po povratku u Francusku 1124, Ig de Pajen je sa svojim vitezovima dobio mnoga zvanična priznanja i nagrade katoličke crkve i postao glavna tema u hrišćanskom svetu.
1139 Papa Inoćetije II je dodelio Templarima ovlašćenja kakva niko nije imao. Oni su odgovarali direktno papi i nikome drugom. Bilo im je dozvolјeno da zadrže sav plen prikuplјen nakon pobeda nad muslimanima, pored prihoda koje su ostvarivali na svojim posedima.
Kako je njihova moć rasla, oni su gradili širom Evrope karakteristična utvrđenja kružnog oblika – riznice, koje su uporedo bile i crkve. Oni su takođe uspostavili i prvi sistem internacionalnog bankarstva. Kada bi hodočasnici krenuli iz neke zapadnoevropske prestonice (npr. Pariz), oni bi deponovali svoj novac Templarima i dobili kreditna pisma, koja su mogli unovčiti kada stignu u Jerusalim. Ako niste imali sredstava za put u svetu zemlјu – nema problema, Templar bi rado izdao keš u zamenu za hipoteku na posed. Oni su bili poslovni lјudi, ratnici, prevodioci, kreditni savetnici i veoma dobra podrška crkvi i njenom imidžu.
Postati Templar je bilo jako kul za plemiće. Templari su i bili osnivači trgovinske rute sa bliskom istokom. Do kraja veka, Templari su postali najveći zemlјoposednici u Siriji i Palestini, i njihova vojna veština je bila neprikosnovena u poznatom svetu. Takođe su imali i moćnu mornaricu koja je prevozila plen, hodočasnike ali i plјačkala muslimanske brodove…
Ostale činjenice o padu templara i izazovima Žaka de Moleja obradićemo u nekom drugom radu.
Poruka autora ovog rada – majstora kralјevske umetnosti, je da je potraga za velikom istinom uvek zatrpana romantičnim priviđenjima, spekulacijama i prikrivenim činjenicama. Samo istrajnim radom i verom se može ostati na dobrom putu. Značajnu pomoć nalazimo u masonskom dekalogu, koji nas prilikom svakog rada iznova podseća – šta, kako, zašto… kao znakovi pored puta…