Kada govorimo o međusobnim odnosima slobodno zidarskih loža u Beogradu i Rotari kluba Beograd u vremenu između dva rata zapravo govorimo o periodu od kraja 1928. godine, kada je osnovan RK ”Beograd“ do 2. avgusta 1940. godine, kada je veliki majstor Velike lože Jugoslavija, Andra Dinić svojom okružnicom “svim saveznim ložama” obustavio rad u svim radionicama koje “deluju pod njezinom zaštitom” odnosno izvršio “uspavljivanje” slobodnozidarskih loža koje je trajalo do 1990. godine.
Prvi Rotari klub u Kraljevini Jugoslaviji osnovan je 15. oktobra 1928. godine, što znači da su se tek od tog datuma međusobne veze, druženja i zajedničke aktivnosti mogle da dešavaju. Ali, pođimo od toga kako je Rotari ideja uopšte došla u Beograd i ko su bili nosioci prvih inicijativa za osnivanje Rotari kluba krajem 1927. i početkom 1928. godine.
Početak rotarijanstva u Jugoslaviji, posebno u Srbiji i Beogradu, vezuje se za aktivnosti dr Vojislava Kujundžića, načelnika službe u Ministarstvu za narodno zdravlje, i njegove kontakte da čehoslovačkim rotarijancima. Međutim, treba istaći da je prodor i prihvatanje rotarijanskih ideja od strane srpskih intelektualaca i privrednika nešto starijeg datuma. Do prvih saznanja o Rotari organizaciji je moglo da dođe u vreme I svetskog rata, kroz kontakte srpskih i savezničkih vojnika i oficira na Solunskom frontu ili nešto kasnije, u vreme školovanja mlade srpske inteligencije po evropskim kulturnim, prosvetnim i naučnim centrima. Kulturne i političke veze, u to vreme, bile su naročito dobre sa Francuskom i Čehoslovačkom.
Mnogi svršeni srednjoškolci su još za vreme I svetskog rata bili upućeni na školovanje u francuske univerzitetske centre gde su imali prilike da se upoznaju i kasnije održavaju veze sa francuskim članovima diskretnih bratstava i servisnih klubova i to prvo sa masonima, a od 1921. godine i sa rotarijancima. Sa druge strane, dobri privredni odnosi i kulturna saradnja sa Čehoslovačkom, u vreme predsednika Tomaša Masarika, ubrzo su doveli do širenja Rotari ideja na naše prostore. Naime, Rotari klub Prag osnovan je 1925. godine, a dve godine kasnije klubovi su postojali u svim većim češkim i slovačkim gradovima. Rotarijanstvo se ne samo brzo širilo već je i njegova popularnost bila velika, a o Rotariju se dosta pričalo i pisalo.
Sredinom 1927. godine dr Vojislav Kujundžić boravi poslovno u Pragu, upravo u vreme Nacionalne Rotari konferencije na kojoj prisustvuju predsednik Rotari Internacionala za 1927/28 godinu Artur Sap i generalni sekretar Čelzi Peri. Veliki članak u listu “Prager Presse” posvećen ovom događaju i prigodni govor legendarnog sekretara Rotari Internacionala, Čelzi Perija, privukli su njegovu pažnju i od tada, po sopstvenim rečima, dr Kujundžić počinje da upoznaje i prati ideje rotarijanstva. Treba reći da je on bio mason sa velikim iskustvom. U masoneriju je primljen marta 1912. godine u bečkoj loži “Izlazeće sunce” po preporuci svog profesora dr Karla Vajgta. Posle rata, 1919. godine, afilovan je u beogradskoj loži “Šumadija”, a 1923. godine obavljao je dužnost starešine lože. Kao čovek koji je dugo pripadao masonskoj organizaciji on se zainteresovao za novi međunarodni pokret za koji je utvrdio da: “ima slične osnovne principe sa onima na kojima je zasnovana konstitucija slobodnih zidara”.
Već početkom 1928. godine sa malom grupom prijatelja počinje redovno da se sastaje poštujući pravila RI koja su važila za klupska okupljanja. Ovi sastanci držani su ponedeljkom u 8. časova uveče, a prvo jezgro budućeg Rotari kluba činili su:
- Dr Vojislav Kujundžić, lekar
- Dragomir Pavlović, bankar
- Đura Kiš, apotekar
- Periša Stefanović, trgovac kožom i
- Jozef Hrnčir, arhitekta
Sa izuzetkom apotekara Đure Kiša, svi ostali članovi ovog inicijativnog odbora bili su masoni, inicirani ili afilovani u beogradskim ložama. To upućuje na zaključak da su rotarijanske ideje u Beograd doneli, prihvatali i razvijali članovi tadašnjih masonskih loža “Pobratim”, “Sloga, rad i postojanstvo”, “Šumadija”, “Istina” i “Dositej Obradović”, koje su u to vreme bile veoma jake i aktivne. Štaviše, neki dobri poznavaoci ovih organizacija smatraju da su Rotari klubovi, u periodu između dva rata, bili ”predvorja za ulazak u masoneriju”, odnosno da su rotarijanci od ugleda i integriteta ubrzo postajali slobodni zidari. U prilog ovim tvrdnjama oni navode činjenicu da se Rotari pokret, osnovan 1905. godine, izuzetno brzo, već 1921. godine, proširio na ceo svet, što je obzirom na tadašnji nivo razvoja saobraćaja i komunikacija bilo nemoguće bez logističke podrške jedne jake, povezane i disciplinovane organizacije kao što su bili masoni.
Ipak, treba biti vrlo oprezan pri donošenju zaključaka. Svi zvanični materijali Rotari Internacionala negiraju povezanost rotarijanstva i masonerije u formalnom smislu, a sličnost ciljeva, diskretnost u funkcionisanju organizacija, način regrutovanja novih članova i druge podudarnosti nisu apsolutno pouzdan dokaz za predhodne tvrdnje. Ako se uporede popisne liste članova Rotari kluba Beograd i članova masonskih loža u periodu 1928-1941. godina može se utvrditi obrnuti fenomen. Tako; bilo je samo četiri rotarijanca koji su potom bili primljeni u masoneriju, a obrnuto, svi ostali sa dvojnim članstvom, njih preko dvadeset su se priključili Rotariju kao slobodni zidari majstorskog stepena. Na neki način to je logično jer je, u momentu kada se formirao Rotari klub u Beogradu, moderno slobodno zidarstvo bilo staro 211. godina pa je prirodno da osnivači budu ljudi za koje su diskretna društva sa specifičnim pravilima, ciljevima, ceremonijom i ritualima njihova “altera natura” (druga priroda).
Zatim, sama činjenica da je skoro jedna trećina članova Rotari kluba Beograd pripadala istovremeno i masonskoj organizaciji govori da su međusobne lične veze postojale, ali to nije dokaz da je uticaj slobodnih zidara bio od značaja u formalnom smislu. Štaviše, u raspoloživoj arhivskoj građi nema dokumenata koji bi ukazivali na neposrednu povezanost rotarijanaca i masona, posebno ne u fazi formiranja i prvim godinama rada Rotari kluba. Prisustvo masona u inicijativnom odboru za formiranje kluba, njihovo iskustvo u radu loža i lične veze verovatno je ubrzalo formalnu stranu procesa osnivanja, ali se svaki dalji uticaj ove organizacije na život i rad beogradskih rotarijanaca, kada su u pitanju oficijelni kontakti, tu završava. Rotari klub Beograd je nastao i razvijao se autohtono, nezavisno i neometano poštujući načela i ciljeve Rotari Internacionala, odnosno odluke Borda direktora RI, bez čijeg odobrenja osnivanje kluba ne bi bilo moguće.
Za Rotari klub Beograd je teško reći da je bio predvorje za članstvo u masonskim ložama, obzirom na veoma mali broj rotarijanaca koji su potom postali slobodni zidari. Ovakva tvrdnja je pre karakteristična za Rotari klub Zagreb ili Rotari klub Ljubljanu. Možda razloge za to treba tražiti u ponekad oštrim kriterijumima za prijem ili u ličnim opredeljenjima pojedinih masona. Tako je na primer loža “Sloga, rad i postojanstvo odbila je da primi u članstvo Tadiju Sondermajera, direktora “Aeroputa”, loža “Istina” Iliju Pržića, profesora Pravnog fakulteta i sekretara RK Beograd, a novoformirana loža “Preporođaj” Iliju Panića, vlasnika ciglane i jednog od osnivača kluba.
Ali, ako je teško utvrditi i u istorijskom smislu dokazati formalnu stranu saradnje i međusobnih uticaja Rotari kluba i masonskih loža, ona neposredna, lična saradnja i povezanost rotarijanaca i masona ne može se osporiti. Braća Bajloni, Jakov i Franja, vlasnici pivare u Cetinjskoj ulici, sigurno su razmenjivali međusobna iskustva pri čemu je Jakov bio mason u loži “Pobratim”, a Franjo član-osnivač Rotari kluba Beograd. Isto se može reći za velikog majstora Vrhovnog saveta Srbije i kasnije velikog majstora Velike lože Jugoslavija Đorđa Vajferta i njegovog sestrića Ferdinanda Granberga, prvog predsednika Rotari kluba Beograd.
U vladi Milana Stojadinovića u periodu od juna 1935. do februara 1939. godine nekoliko ministara bili su masoni, dok sam Stojadinović, guverner Distrikta 77 – Jugoslavija za 1933/34 godinu i član borda direktora RI 1934/35 godine nikada nije bio član neke masonske lože. O njegovom prijemu se više puta raspravljalo, a obično je zaključak bio: “Neka on napiše molbu pa ćemo da vidimo”. Pošto je to značilo da eventualna balotaža neće biti svetla, predsednik Stojadinović takvu molbu nije napisao. Ovakvih primera neposrednih veza bilo je veoma mnogo i sigurno je da su ove dve organizacije ne samo neformalno sarađivale već i da uticaj jedne na drugu, posebno masona na rotarijance nije bio slučajan već značajan.
Masoni i rotarijanci u Beogradu često su po političkim, verskim i opšte društvenim pitanjima zauzimali slične ili identične stavove. Zajednički su se 1937. godine suprotstavili usvajanju Zakona o Konkordatu koji je pružao velike ustupke i omogućavao povlašćeni položaj Katoličkoj crkvi, a kada je glavni borac protiv Konkoradata, patrijarh Petar Rosić – Varnava iznenada umro, 23. jula 1937. godine, iskreno je ožaljen i u beogradskim ložama i u Rotari klubu. Masoni i rotarijanci nisu razmatrali političku dimenziju ovih događaja ali su osećali, duboko u duši, da je pokojni patrijarh bio na pravoj strani, da se zalagao za opšte dobro i to su pokazali.
Kako se približavao II svetski rat masoni i rotarijanci delovali su u sve nepovoljnijim, a ponekad i teškim okolnostima. Kao izraziti antifašisti, pripadnici ove dve organizacije su bili izloženi pritisku sila osovine, zatim vlade Cvetković – Maček, a implicitno i katoličke crkve. I jedni i drugi smatrani su za anacionalne i društveno destruktivne elemente. Kada je početkom avgusta 1940. godine došlo do “samouspavljivanja” masonskih loža, Rotari klub Beograd pooštrava mere diskrecije, prestaje da vodi zapisnike sa sednica upravnog odbora i preduzima korake za skrivanje i zaštitu klubske arhive. Aktuelni predsednik Rotari kluba Beograd, rotarijanac i mason, dr Branislav Vojnović, upravnik Narodnog pozorišta, blisko sarađuje sa velikim majstorom Androm Dinićem pokušavajući da zaštiti interese organizacije i integritet članstva.
Bilo je i situacija kada su masoni i rotarijanci imali različite stavove po nekim pitanjima. Na prijem diplomate i književnika, Ive Andrića, u članstvo Rotari kluba Beograd, 1937. godine, nije se blagonaklono gledalo u masonskim krugovima. Naime, Andrić je 1926. godine isključen iz lože “Dositej Obradović” po paragrafu 70 Konstitucije, a zapravo ”zbog veze koja se nije mogla tolerisati“ i mnogi beogradski masoni, ni jedanaest godina kasnije, to nisu mogli da mu oproste.
Uticaj masona na rotarijance mogao se videti i na nekim detaljima. Kako su faktički Rotari klub Beograd osnovali masoni i kako je od 25. “Charter” članova[1] kluba, 12 pripadalo beogradskim ložama, prirodno je da su se rotarijanci međusobno obraćali koristeći termin “brat” ili “braća”. Na neki način to je u suprotnosti sa engleskim terminom “Felow Rotarian” – prijatelj u Rotariju, koji Rotari Intrnacional preporučuje za međusobnu komunikaciju. Kada je decembra 1929. godine sekretar za Evropu Rotari Internacionala, Rasel Vilijams, posetio Rotari klub Beograd stavio je primedbu na način oslovljavanja, ali je dr Voja Kujundžić objasnio da je to uobičajeno u Srbiji, pa način međusobnog komuniciranja nije promenjen sve do gašenja kluba. Štaviše, i danas je u mnogim našim Rotari klubovima ovo je opšteprihvaćeni termin u obraćanju rotarijanaca jedni drugima.
Pri analizi odnosa beogradskih masona i rotarijanaca treba imati u vidu i odnos broja članova. U šest loža u Beogradu bilo je preko 500 masona dok je ukupan broj rotarijanaca koji su primljeni u klub bio 83. Pri tome, klub nikada nije imao više od 60 članova istovremeno, a tadašnji Rotari propisi nisu dozvoljavali da se u jednom gradu formira više klubova. Brojnost organizacije značila je veći međusobni uticaj i naravno, veći uticaj u užem i širem okruženju.
Na kraju, kao zaključak ove kratke analize, može se reći da su masoni i rotarijanci, u perodu između dva rata,bile dve prijateljske organizacije, međusobno povezane više kroz sličnost ciljeva i način delovanja nego kroz formalnu stranu međusobnih odnosa. Štaviše oficijelni vidovi saradnje skoro da nisu postojali, ali su stvarne veze bile veoma jake i međusobni uticaj se ne može osporiti. Masoni su svakako dali doprinos osnivanju Rotari kluba Beograd i na diskretan način o njemu vodili računa sve vreme njegovog postojanja. U navedenom periodu sedmorica predsednika RK Beograd pripadali su masonima a slično je bilo i sa sekretarima kluba. Štaviše, i kasnije, u toku Drugog svetskog rata i u posleratnoj Jugoslaviji, održale su se lične veze, povremena okupljanja, druženja i međusobna pomaganja.
Obe organizacije su ostavile dubok trag u privrednom, kulturnom i društvenom životu predratnog Beograda. Pored mnogih humanitarnih projekata i učešća u različitim društvenim akcijama, mnogo je urađeno i na međunarodnom planu. Pošto su masoni i rotarijanci bili uspešni poslovni ljudi koji su često putovali po svetu i po logici svojih ideja i pravila posećivali tamošnje lože i klubove, oni su bili jedan od važnih i stalnih vidova međunarodne afirmacije Beograda i Srbije. Ali o tome drugi put.