52-5 SVETA REČ

MekKi (Mackey) u “Simbolizmu slobodnog zidarstva” piše: Mistična istorija masonerije nas obaveštava da je nekada postojala REČ izvanredne vrednosti, koja je zahtevala duboko poštovanje; da je ova reč bila poznata nekolicini, da je konačno izgublјena, i da je usvojena privremena zamena za nju.

Sveta reč vitezova Ružinog krsta je I.N.R.I. Ova latinska skraćenica, može se pratiti unazad do znaka koji je Pilat pribio na Isusov krst. Jevanđelista Jovan (19:19-20) kaže: „Pilat je takođe na krst stavio natpis. On je glasio: „Isus iz Nazareta, kralј Jevreja.“ Mnogi Jevreji su čitali ovaj natpis, jer je mesto gde je Isus razapet bilo blizu grada, a napisano je na aramejskom, latinskom i grčkom“. Na latinskom bi ovaj izraz glasio: Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum. Prvo slovo svake reči stvara skraćenicu INRI. Tokom istorije, umetnost koja prikazuje Isusa na krstu uklјučivala je Pilatov znak, koristeći INRI kao skraćeni oblik. U srednjovekovnoj Evropi ova četiri slova bila su dovolјna da prenesu ideju koja je nastala u izveštajima iz Jevanđelјa.

Da li je ova skraćenica bila napisana na znaku postavlјenom iznad Isusove glave na krstu? Verovatno ne. Jovanovo jevanđelјe ukazuje da su reči napisane da bi ih drugi čitali. Jovan (19:21-22) kaže: „Tako su prvosveštenici judejski rekli Pilatu: ’Ne piši: „Kralј judejski“, nego: „Ovaj čovek reče: Ja sam kralј judejski.“ Pilat je odgovorio: ‘Ono što napisah to sam napisao.’“ Pošto su Jevreji protestovali zbog napisanog, jasno je da je korišćen ceo tekst fraze. I Matej i Marko pružaju dodatnu podršku ovom stavu. Matej (27:37) piše: „I nad glavom su mu stavili optužbu koja je glasila: ’Ovo je Isus, kralј jevrejski‘.“ Marko (15:26) dodaje: „I natpis optužbe protiv njega glasio je: , ‘Kralј Jevreja.’“ U oba ova slučaja znak se naziva „optužba“, da bi se razjasnio navodni zločin zbog koga je Isus razapet. Matej (27:42) takođe navodi da jevrejski sveštenici ismevaju Isusa kao „kralјa Izraela“, govoreći: „On je kralј Izraela; neka sada siđe sa krsta, i mi ćemo verovati u njega“.

Akronim INRI je kasnije reinterpretiran na druge načine, odnosno nalažene su fraze za koje je on akronim. Ovakvu igru reči, smišlјanje neke vrste obrnutog akronima, odnosno nalaženje izraza za koje je postojeći akronim ili reč akronim, Englezi zovu bekronim dok Srbi nemaju posebnu reč. Recimo to je skraćenica za hebrejske nazive vode – Iamin, vatre – Nur, vetra – Ruah i zemlјe – Ievšah, četiri osnovna elementa u starom svetu. U knjizi “Hram kralјa Solomona”, akronim INRI, interpretiran je kao Intra Nobis Regnum deI, s tim što je uzeto u obzir poslednje slovo i što je objašnjeno u fusnoti. Prevod toga je: “Carstvo Božije je u nama”. Leopold Blum, junak Džojsovog romana “Uliks”, tumači INRI kao “Iron Nails Ran In”, odnosno „Ušli su gvozdeni ekseri“. Zanimlјivo je, da većina prevoda “Uliksa” na strane jezike, pokušava da sačuva akronim INRI i nalazi nove fraze koje mu odgovaraju, kao na primer francuski prevod gde se INRI tumači kao Il Nous Refait Innocents, odnosno „On nas ponovo čini nevinim“.

Akronim INRI pripisuje se i slobodnom zidarstvu, hermetizmu, odnosno filozofskom i religijskom učenju o tajnama prirode i božanstava, kao i neopaganizmu. U knjizi o masoneriji iz 1825. godine, Marčelo Regelini de Šio piše da su vitezovi Ružinog krsta dali akronimu “INRI” značenje: Igne Natura Renovatur Integra ili Igne Natura Renovando Integrat, odnosno „Ognjem se priroda potpuno obnavlјa“. Tokom vremena, u raznim ritualima, slobodni zidari su ovom akronimu pripisivali druga značenja, koja je analizirao Leon Zeldis. On navodi još: In Nobilis Regnat Iehovah (ili Isus), Jehova vlada plemenitim lјudima; Iesus Nascente Ram Innovatur, Uzdižući se Isus obnavlјa ogranak; Igne Nitrum Roris Invenitor, Rosa poznaje sodu i vatru; Insignia Naturae Ratio Illustrat, Um osvetlјava simbole prirode; Inter Nos Regnat Indulgentia, Među nama vlada dobrota; Intra Nobis Regnum Iehova, Kralјevstvo Božije je u nama; Iustitia Nunc Reget Imperia, Sada pravda vlada carstvima i In Neci Renascor Integer, U smrti se čovek ponovo rađa netaknut i čist.

Da bi bolјe razumeli poreklo i značaj pojma svete reči, treba uzeti u obzir da je ideja mistične, svemoćne „reči“ bila drevno i široko rasprostranjeno verovanje. Naime profanima, tj. neupućenima, bilo je poznato da je onima, koji su primani u antičke „Misterije“ poveravana određena sveta reč, pod najsvečanijim zakletvom da je ne otkrivaju neposvećenima, kao i naučno znanje, tajno prenošeno iniciranima, koje je onima koji su bili u višim stepenima davalo moć da prividno čine čuda. Neuko i sujeverno mnoštvo je prirodno mislilo, a možda i naučeno da tako veruje, da su sveštenici mogli da vrše sva svoja čudesna dela upravo pomoću ove svete i tajne „reči“, koja je u stvari bila samo lozinka, što je uz „znak“ omogućavala iniciranim da se prepoznaju. Ideja o svemoćnoj reči bila je veoma rasprostranjena među Jevrejima. Zamisao je bila da se sveta „reč“ sastoji od pravog Božjeg imena, zajedno sa znanjem o njegovom pravilnom izgovoru, i da je srećni posednik ovog znanja time dobijao natprirodnu moć – da njenim izgovaranjem može da izvrši svakakva čudesa, pa čak da vaskrsne i mrtve. Prema Kabali, „nebesa su se tresla, a anđeli bili ispunjeni užasom kada bi ova strahovita reč bila izgovorena“.

Jevrejska tradicija kaže da je sam Bog naučio Mojsija svom pravom imenu i njegovom pravilnom izgovoru kod „plamtećeg grma“. I oni su verovali da je Mojsije, budući da je posedovao REČ, koristio to da izvrši sva svoja čuda, i da svrgne faraona i pobedi njegove vojske. Kasnije su Jevreji, tražeći objašnjenje za čudesna dela Hristova, tvrdili da je nezakonito ušao u „svetinju nad svetinjama“, i tajno saznao reč koju je Mojsije koristio, pošto je bila urezana na kamenu na kome je počivao Zavetni kovčeg. Iz ovih, i drugih sličnih legendi koje su bile široko rasprostranjene među drevnim orijentalnim narodima, proizašlo je poštovanje određene reči, zajedno sa želјom da se ona dobije.

U to vreme, posedovanje pravog imena Boga i njegovog pravilnog izgovora, ili neke zamene za njega, odobrene božanskom zapovešću, čak se smatralo neophodnim, pošto se smatralo da, ako se Bogu ne bi obraćali njegovim pravim imenom, on ne bi znao da su molitve zaista upućene njemu, a ne Balu, Ozirisu ili Jupiteru. Na Istoku se i zemalјskom moćniku trebalo obraćati njegovom svečanom titulom, inače bi se to smatralo nepoštovanjem i uvredom. Među Jevrejima, međutim, izgovaranje pravog božjeg imena trebalo je da bude praćeno takvim ogromnim efektima da mu je propisana zamena za koju su verovali da ima božansku dozvolu. Shodno tome, u Starom zavetu nalazimo da, kad god se pojavi ime Božije, umesto pravog naziva se koristi zamena. Zamenjena reč je generalno „Adonai“ ili Gospod, ili “Adonai Elohim”, što znači, Gospod Bog. Zbog ove dugotrajne upotrebe zamene za pravu svetu reč, smatralo se da je ona izgublјena a koristi se zamena, ustanovlјena bilo drevnim običajima ili nekim nadležnim autoritetom.

Masonska legenda o stavlјanju „reči” na sigurno i tajno mesto, i njenom gubitku, ima i određenu astronomsku pozadinu. Sama priča je da je Enoh, po nadahnuću Svevišnjeg, sagradio tajni hram pod zemlјom, koji se sastojao od devet svodova, ili lukova, postavlјenih upravno jedan ispod drugog. Trouglasta zlatna ploča, ukrašena dragim kamenjem, bila je pričvršćena za kamen od ahata istog oblika. Na ovoj zlatnoj ploči bilo je ugravirana “reč”, odnosno pravo božije ime i postavlјena je na kockasti kamen ispod devetog, najnižeg, svoda. Usled potopa izgublјeno je svako znanje o ovom tajnom hramu, zajedno sa svetim imenom. Izgublјenu reč je kasnije pronašao u ovom davno zaboravlјenom podzemnom hramu David, kada je kopao temelјe za hram, koji je potom podigao Solomon, njegov sin. Druge verzije ove legende pripisuju izgradnju podzemnog hrama i ostavlјanje „reči“ u njemu Solomonu, a njegovo otkriće onima „koji su iskopali temelјe drugog hrama na istom mestu. Obe legende se, međutim, slažu u tvrdnji da je “reč” zakopana duboko pod zemlјom, u devetom luku, ili najnižem od svih; da je izgublјena, i ostala „zakopana u tami“ sve dok nije naknadno pronađena i izneta na svetlo dana.

U davna vremena, po mističnoj teologiji, Bog i sveto ime Božije trebalo je da budu jedno te isto. Sama „reč“ se smatrala, u nekom smislu, živom, stvaralačkom snagom. Tako je Platon učio da je božanski „logos“, ili reč, Bog. S druge strane, sunce je od strane starih lјudi univerzalno prihvaćeno kao simbol Boga, a potom poisto-većeno sa Bogom, tako da su različita imena Boga postala i solarna imena. Na taj način, gubitak „reči“, postao je samo još jedan vid gubitka sunca, ili boga sunca, u donjoj hemisferi. Razmotrimo kako se ovo usklađuje sa legendom. Sunce, dostigavši vrh zodijačkog luka, u vreme letnjeg solsticija, počinje da se spušta prema oblasti tame. Od Raka se spušta do Lava, od Lava do Device, od Device do Vage, i tako sve dok se ne dostigne znak Jarac, koji je deveti od prolećne ravnodnevice, i najniži znak zodijaka, koji odgovara devetom ili najnižem luk tajnog svoda, i tu 21. decembra, na svom najnižem nagibu, u vreme zimskog solsticija, ono je izgublјeno i „leži zakopano u tami“, sve dok, oživlјavajući, ne započne svoj uspon ka prolećnoj ravnodnevici, da svojim moćnim zracima ponovo izgradi veličanstveni hram svetlosti i lepote, ukrašen cvećem i voćem, koji su grubi naleti zime uništili. Robert Hjuit Braun, u svojoj knjizi „Zvezdana teologija i masonska astronomija“, ukazuje da je činjenica da su „reč“ otkrila trojica, u skladu sa brojem znakova: Vodolija, Riba i Ovan, i meseci: januar, februar i mart, koji razdvajaju zimski solsticij od prolećne ravnodnevice, tako da je Legenda o izgublјenoj reči samo još jedan oblik solarne alegorije o smrti i vaskrsenju.

Neka Veliki neimar svemira dopusti da gradnja uspe.

M. D.. vitez Ružinog кrsta.