Svet masona je tajni, ali vrednosti su vidne. Hijerarhija u svetu masona je samo metafora za filolozofiju života, uzdignuće uma i promociju humanosti. Bogati svet i ustrojstvo znakova su simboli skrivenih poruka koje svetle jasno samo onima koji su spremni da ih spoznaju. Znaci služe samo onima koji čitaju iz njih. A to nisu samo puke tetovaže, uklesani rebusi i nedešivrovani hijelogrifi. Znaci su i pokreti, mizanscene, broj koraka i tragovi ili nagoveštaji mimike. Oni su simbol pripadnosti i skrivena podrška. Tajni znak krije iskustvo, sadrži stav i pouku posvećenih, poruku mudrih i poduku hrabrih. Put ka saznanju je put prosvetljenja. To je izgradnja. To je ta simbolična gradnja, sa jasnim početkom, ali beskrajna.
I baš zbog toga što je neprekidan put spoznavanja samoga sebe prvi rad počinje na neobrađenom kamenu. Zvonki udarci dleta učenika zvone u glavi kao poziv, kao promotivni početak gradnje. Učenik se nalazi na gradilištu čije okvire i prostranstva ne zna. Pred njim je samo oštrina i prah čvrste stene koja čeka svoj oblik. A konture su skrivene u rukama graditelja. Kroz njih će se pojaviti misao dovoljno snažna da kamenu daje oblik. Dovoljno uporna da ne odustane pred čvrstinom stene. Dovoljno mudra da uglača površinu vajarskog dela. Samo takav komad, takvo savršeno delo može u hram Solomonov. Pojedinačni komad mora biti dostojan deo savršene arhitekture. I kao što svaka cigla čini građevinu stabilnom, tako su i duhovni integritet i večnost svetog učenja neoborivi koliko pojedinac sam u sebi odbrani ove vrednosti.
Lanac je svaka karika. Svaki kamen je hram. Ali kamen bez pukotina, bez rascepa, bez peska i bez truleži. Svaki pojedinac je kamen: ali bez zavisti, lenjosti, bez srebroljublja i pakosti, mržnje i malodušnosti, lopovluka i nasilništva. Pojedinac koji sija svetlom prosvetljenja gradi svetlo hrama. Jedna sveća za svetlo kroz vekove. Zato svakim novim udarcem čekića, vođen Bratskom ljubavlju, raste hram. U duši pojedinca, da ne bude unižena, da ne bude preuzvišena. Raste čovečnost. Raste čovečanstvo.
A ruka čvrsto steže ruku Brata. Bez srama da se veže. Bez stida da povezuje. U lanac okupljeni mogu samo oni koji su udarce dleta čuli. Neobrađeni kamen u lancu da se dopunski brusi. Obrađen kamen lancu da ponos bude, sjaj da istakne, i svetlo da jača. S svakom novom iskrom lanac da je snažniji i duži, u vezi da jači. Oko večne vatre da se obavije. Braća u magičnom krugu zajedništva koje ih kao lanac veže. I ustanu braća oko vatre.
“A sada, braćo, uhvatimo se za ruke i napravimo bratski lanac”. rekao je nastariji.
Svi su se uhvatili za ruke i napravili bratski lanac.
– ” Kažite mi, šta vidite ispred sebe?”
– “Lice brata, koje se nazire kroz plamen”, odgovorio je jedan.
– “A šta osećate ispred sebe?”
– “Toplinu vatre, sigurnost i nadu koju nam uliva”, odgovorio je drugi.
– “Šta osećate pored sebe?”
– “Toplinu bratskog stiska”, rekao je treći brat.
– “Dobro. A sada spustite ruke, i okrenite se.”
– Kada su sva braća to učinila, upitao ih je: “Šta sada vidite ispred sebe?”
– “Potpuni mrak.”
– “A šta osećate?”
– “Usamljenost, neprijatnost i strah.”
– “Šta sada osećate pored sebe?”
– “Prazninu”
– “Šta osećate iza sebe?”
– “Vatru čija nas toplina greje.”
Beskarajni su pohodi ka Večnom hramu. Oni su veza sa Bogom, sa arhitekturom sveta, nobu-zdanim dubinama uma i lepoti ljudske duše. Kameni prasak kao alegorija velikog praska krije uni-verzum pojednica. Prah i kamen su metafore za dve strane iste ljudske vrednosti. Zato je put ka savršenstvu remek dela sopstvenog bića samo vajarski dug braći u lancu. Graditi sebe znači odužiti se Braći.
Brat M.R. „Slobodan Jovanović“ Niš